Izvor: Politika, 25.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Javna reč
Tresnuo je, veoma mirno, prvi čovek beogradske Hitne pomoći nedavno na javnom skupu informaciju da su njegove kolege lekari, ne bi li ućarili neku stotinu evra, umesto da pomognu, pacijente ostavljali na milost i nemilost sudbini, odnosno gurali ih u ruke mrtvozornicima i pogrebnim uslugama.
Teško je opisati koliko su te hladno izgovorene reči razbuktale uznemirenje ljudi, korisnika nade zvane Hitna pomoć.
Gotovo svakodnevno u medijima osvane neka preteška optužba protiv >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pojedinaca. Najčešće političara, a onda onako redom – ko im padne šaka. Bezočno su, nedavno, na primer, na stub srama istaknuta imena Ivane Dulić-Marković, Tomislava Nikolića...
Umesto činjenica ponuđene su surove klevete. Ljudi su se našli raspeti na krstu kao meta za odstrel najšireg socijalnog sastava. Za blaćenje, pljuvanje i pretnje. Pa kad potom i mediji, pre svega elektronski, nastave da razmazuju temu nedvosmislen je utisak da je uveliko podstiču. U ime nekakve istine klevetničke reči šire se brzinom munje pa idiotluku kao da kraja nema.
Teško je prihvatiti objašnjenje da je reč o potezima o kojima se mnogo ne razmišlja. Čini se još teže shvatiti da se to radi smišljeno ne bi li u ionako sluđeno javno mnjenje bio ubačen još jedan virus raspamećivanja.
Gde to škripi u državi i društvu?
Zaboravljena je, ponavlja se po stotinu puta, pre svega pojedinačna odgovornost za javno izgovorenu reč. Zar nas na to ne opominju i najnovija zbivanja kod komšija Mađara. Da li je reč o predizbornim ili posleizbornim besedama najmanje je važno. Da li to izgovaraju borci za vlast, ili ljudi na važnim društvenim pozicijama, opet je nebitno. Laž ili suludo obećanje birači u razvijenim društvima beskompromisno kažnjavaju. Pouka je jasna: što više narodnog nepoverenja, to manje prevare na višim mestima. I tako, korak po korak do vladavine zakona.
Potom i rad nadležnih pravosudnih organa. Neozbiljno je prihvatiti komentar nekadašnjeg okružnog tužioca u Beogradu da o pokretanju službenog istražnog postupka protiv nekog uglednika odlučuju političari. Ne zakonom predviđeni ljudi i institucije već oni koji su na vlasti. Zar u ozbiljnoj državi, u sva tri navedena slučaja, ne bi bilo razumno da su ljudi iz pravosuđa hitro reagovali i o tome još hitrije obavestili javnost. Njihovo opravdanje da su istražne radnje u toku i da će one trajati, bezmalo beskonačno, donose samo dodatno uznemirenje javnog mnjenja. Zar nismo svedoci, valja se prisetiti, koliko je u poslednjih petnaestak godina krivičnih prijava i tužbi u medijima zauzelo udarno mesto. Seća li se neko, takođe, koliko je predmeta okončano pravosnažnom presudom? Mogu se izbrojati na prste jedne ruke.
Uloga medija u celoj ovoj gunguli – treća je priča. Kako da se ponašaju novinari? Da neodgovorno prenose ili ne objavljuju reči odgovornih? Ako ih prećute – njima će se uzeti za zlo. Ako ih puste – navući će na sebe odijum javnog mnjenja, upravo kao što se dogodilo u vremenu raspada SFRJ. Da nije bilo novinara, ne bi bilo ni rata!
Demokratija nije anarhija, kao što ni država nije vašarište, znaju i vrapci na grani. Vladavina zakona u što većem stepenu rešenje je mnogih nevolja s kojima smo suočeni. To podrazumeva ozbiljnost i zrelost pojedinaca i naravno odgovornost nadležnih. Bez toga nam posao ne valja ništa.
Dragan Vlahović
[objavljeno: 25/09/2006]
