Izvor: Politika, 13.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Java i san majke Danijele
Gornji Milanovac – Tokom jula i avgusta, "Politika" je čitaocima postavljala brojna nagradna pitanja na koja je trebalo dati duhovit, vispren odgovor. A nagrade su bile deset dana odmora u Grčkoj ili u nekoj od naših banja. Jedno od pitanja je bilo: kako u Srbiji suzbiti "belu kugu". Od više hiljada odgovora, nagrađen je ovaj: "Teško, ne mogu sve sam da postignem".
Šala na stranu, Danijela (33) i Saša (37) Marjanović uspeli su da to sami postignu: u iznajmljenom potkrovlju u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gradu pod Rudnikom dobili su – osmoro dece. Pre 12 godina prvi se rodio Stefan, pre sedam meseci na svet je stigao Nemanja. A u međuvremenu: Milan, Goran i Nenad koji je sad đak prvak; potom blizanci Kristina i Marko; pre najmlađeg Nemanje, došla je Tanja. Šest sinova i dve kćeri.
– Kad smo se Saša i ja uzeli, maštali smo da nam prvo dete bude devojčica. Dobili smo, jednog za drugim, četiri dečaka i dalje želeći devojčicu. A kad se rodila Kristina, bilo nam žao da raste bez sestre. I tako... Znam, to je danas retkost, samo su naše prabake imale toliko dece – priča za "Politiku" majka Danijela.
Roditelji osmoro mališana primili su ovaj "dar božji" kao veliku sreću, svakodnevno bavljenje svojom decom im je neizmerno zadovoljstvo. U iznajmljenom stančiću kreveti su na sprat, pa opet je premalo prostora za desetočlanu porodicu, ali je dovoljno da se u njihovo potkrovlje naseli istinska ljubav, sloga i red koji se ispoljavaju u svakoj reči, u svakom pokretu.
Oni koji imaju mnogo, ili bar dovoljno, moraju se čuditi o kakvoj sreći može biti reči, ako su roditelji podstanari bez zaposlenja, ako svakodnevno treba ispratiti četiri đaka u školu, ako mala Kristina ni u petoj godini nije prohodala (bolest tetiva), ako svih desetoro valja obući, obuti i nahraniti. Rečeno je: nije sreća ako mnogo imaš, nego ako ti malo treba. A Marjanovići su navikli da im malo treba i to je odgovor na sva pitanja o sreći.
– Kaže se da kad besparica uđe na vrata, ljubav izleti na prozor. E, mi smo izuzetak. Pre deset meseci, Saša je ostao bez posla, a radio je kao vojnik pod ugovorom. Ponešto zaradi kad ga ko pozove, četvoro dece prima dečji dodatak, snalazimo se, samo da deca ne trpe. Mlađi nasleđuju odeću starijih, deca su navikla da ne biraju hranu, da ne izvoljevaju, pa smo svi zadovoljni onim što imamo. Najveća radost je kad se svih osmoro nađu zajedno u kući. Recimo na Badnje veče, kad pijuču u slami i kad osam pari ručica i dva para ruku lome božićnu česnicu – nastavlja priču Danijela.
Eh, još samo da Kristina prohoda, pa sreći neće biti kraja. Roditelji su je vodili stručnjacima, posle prve operacije je stala na noge, ali još ne hoda. Potrebna joj je sada banja, a sledi još jedna operacija posle koje bi, uveravaju doktori, trebalo da prohoda.
– Pomoglo nam je više ljudi iz raznih mesta, poslalo novac za operaciju kćerke. Hoću da pomenem Aleksandru Radonjić i njenu majku Mirjanu iz Kruševca, koje nam, iako ih nikada nismo videli niti one nas, svakog meseca poštom šalju novac. Jednom ćemo ih potražiti i zahvaliti, volela bih da to bude kada Kristina prohoda. Kad smo polazili na operaciju, komšije su zakucale na vrata i predale nam 15.000 dinara, toliko su među sobom sakupili. Nije mnogo, ali je za nas bilo i previše, eto, nismo sami u brizi – radost ozaruje lice majke Danijele.
A mlada majka, tanana ženska duša, otkriva nam svoju tajnu. Kaže da, radeći u stančiću od jutra do sutra, često budna sanja. A u snu otvorenih očiju, ona je u svome stanu, prati muža na posao, ispraća stariju decu u školu, a mlađu odvodi u vrtić; Kristina trči u parku sa ostalom decom. A ona? Kao i svaka uzorna domaćica: pere, pegla, sprema ručak i čeka da svih desetoro dođe i poseda oko stola.
Možda joj se, jednoga dana, san i ostvari.
[objavljeno: ]
