Izvor: Večernje novosti, 04.Okt.2015, 08:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Jastuk kamen, a postelja asura

IZ dimnjaka domova meštana rekovačke opštine, koji su zbog dugih i hladnih zima odavno nabavili drva, već danima vijuga dim. Hladna je jedino kuća Radoslava Jevremovića iz Donje Sibnice kod Rekovca, kome su prijatelji nadenuli nadimak Naki po rodnom selu Nadrlju. Vatru u svojoj kući nije zapalio otkada ju je kupio pre desetak godina. Jastuk mu je kamen na koji stavi sunđer, spava na asuri, a pokriva se s nekoliko ćebadi. - Mislim da mi se telo naviklo na hladnoću. Na asuri spavam ne zbog >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << toga što glumim sveca, već zato što ona masira organizam. To je posebno važno za kičmu. Leti hodam bos, jer to prija stopalima - kaže Radoslav. Iako je struju doveo do kuće, nije se priključio na sistem, jer, kaže, nema vremena. Ustaje u pola četiri i radi do kasno naveče. Po kući se snalazi pomoću baterijskih lampi, mada gotovo da mu ni one nisu potrebne jer su mu se oči navikle na tamu. - Imam dva radio-aparata, televizor, električni i šporet na drva, ali ih nisam raspakovao. Nekada bih pogledao Dnevnik ili poslušao nešto na radiju. Tada odem u komšiluk - dodaje Radoslav. Do komšija ode i po toplu vodu da bi se okupao, a preko leta je greje na suncu. Nije mu problem ni da se okupa hladnom vodom: za brijanje koristi vodu sa reke. Meštanima je to čudno jer ima kupatilo, a još im je čudnije kada ga vide da po snegu i ciči zimi čita novine ispod ulične bandere. Danju, kaže, ne stiže, a ne može da zaspi dok nešto ne pročita. Čita sve što mu padne pod ruku, a trenutno su to dela Andrića. Radoslav ne živi tako zbog toga što nema para. Naprotiv. Ima nemačku i srpsku penziju. Kao dispečer međugradskog saobraćaja u Beogradu radio je 27 godina, a u Nemačkoj 10 godina. Supruga, sin i ćerka ostali su u Beogradu, a on se vratio prirodi, jer želi da živi asketskim životom. Zato nije raspakovao nameštaj, među kojima je sedam stolova, od kojih je jedan stigao čak iz Nemačke. Ima stotinak košulja, dvadesetak pari obuće... - Potrošio sam dosta para. Rođaku sam dao 3.250, a sinu 1.500 evra. U Resniku sam 2002. godine dao 35.000 ondašnjih nemačkih maraka za hektar placa sa dve kuće. Nisam mogao da ih prenesem na mene, prodavci se prave ludi, a pare su potrošili. Oprostio sam im. Rođen sam da usrećim drugoga, a sebe da osudim. Eto, ja kupujem samo četkicu i pastu za zube i brijač. Čak i sapun pravim sam... "STANI, PUTNIČE" Radoslav kaže da nema nijednu želju i da je uvek zadovoljan onim što ima. Zato je i srećan. Voleo bi da na našoj cvetnoj bašti, planeti, bude više ljubavi, sloge, mira i razumevanja. I da svi budu srećni. - Danas su ljudi nesrećni, zamišljeni i zabrinuti. Svako trči za zaradom, za mislima i osećanjima. Ili tamo gde ih proviđenje vodi. Stani, putniče, sedi, odmori se - poručuje Radoslav. POMAŽE MU VIŠA SILA Radoslav je imao 12 koza, ali pošto nije imao ko da brine o njima kada je letos operisao bruh, neke je prodao, a neke poklonio. Činio je to i ranije. - Hoću uvek da poklonim kad imam valjan razlog. Šopenhauer kaže da je naše ono što damo drugom. Ljude treba naučiti i da ne čine drugima ono što ne bi želeli da se njima čini. Sreća je, kao što reče Kant, svuda oko nas. Samo treba pružiti ruku i uhvatiti je - smatra Radoslav.

Nastavak na Večernje novosti...