Izvor: Politika, 30.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jarki otisak karmina
Je li iskrena vera to što jarki otisak karmina svedoči koliko je strasno celivala ikonu?! Je li na štiklama šta bliže Bogu?! Obrati li Gospod posebnu pažnju na nju zato što je glasnija od jevanđelja?! Je li zadužbinar hrišćanstva zato što manastirsko sestrinstvo ne može da isplete brojanica koliko je ona nanizala na ruku?!
Ili je, pak, sušta nevera to što je čovek samo zastao pred crkvom, prekrstio se i nastavio dalje, ne zakoračivši u portu?! Je li jeres nositi crkvu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u sebi, a ne ulaziti u nju? Ili biti u njoj, a nemati ništa od nje u sebi?
Evo se tamjan bori s prenaglašenim mirisima rogobatnih parfema.
Hrišćanstvo je pred sudbinskom dilemom: ili da se kanonizuje "Dolče i Gabana" ili da se aromatizuje tamjan...
Mraz se zaigrao s jutrom. Nedelja. Liturgija. Bogomolja je dobrano puna, mada bi zasigurno bilo i više sveta da nije minusa, tog prokletog međaša naše čvrste vere. Lako je bilo Sinu Božijem da se u tropskoj klimi žrtvuje za sve nas. Da vidimo sada mesiju koji će na četiri stepena ispod nule vodu da pretvori u vino?! Jednostavno, nije fer očekivati od nekoga da po ciči zimi smerno sledi jevanđelistički put...
Znači, vera nam je, u svega nekoliko minuta, pred još jednom suštinskom dilemom: ili centralno grejanje u crkve ili da se do proleća razilazimo kućama. Ako traje već 2000 godina nekoliko meseci joj ništa ne znače.
Lepo je videti toliko dece u hramu božjem. Bezglasno, s roditeljima čekaju na pričest po liturgiji. Oni zapravo i jesu ta okosnica, koja će naše praznoverje kanalisati ka veri. Dok se roditelji krste kao da se samokažnjavaju, oni to čine s ljubavlju, iskreno.
Oni se pred ikonom neće ponašati kao pred menjačnicom gde krupne novčanice menjaju za sitne. Neće se s komšijama konsultovati oko delova za felerisani automobil, krijući se od pogleda sveštenika kao od profesora matematike. Niti će mehanički ponavljati "amin" pokušavajući da ne naprave lapsus u kucanju SMS-a i omaškom pošalju tekst: "Ti što jesi na nebesima... ili ćemo do kafića večeras"?
Za njih vera neće biti trenutni hir ili modni talas. Neće joj se vraćati, kao što smo toliko puta činili, jer se zapravo i neće udaljavati od nje. Koliko god mi sad grešili, ne poznavali veru i kanon, zbunjeno tumačili Bibliju kao račun za infostan (ne svi, naravno), deci usađujemo naviku koja će u njihovoj svesti prerasti u iskrenu veru.
Vreme će već izbrisati sećanje na tog razbacanog čiku bez vrata i sa dva prsta čela, koji se ljubazno izvinio "bratu" Bogu što ne može da ostane celu liturgiju, jer mora da završi neku kombinaciju. A i ispovest pred sveštenikom bezobrazno asocira na "ispovest" pred islednikom...
Povrh svega, još i ovi nevernici, umesto da celivaju njegov presveti džip na čijem retrovizoru visi kilo i po krsta, gunđaju što ne mogu da prođu od njega. Strašno "brate" Bože, strašno! Obesmisliše mu sedmodnevni post na kapučinu i kroasanima, kad već mora da im preti.
Doduše, to: "Ubiću Boga u tebi" ima donekle i religijsku dimenziju...
Šalu na stranu, čini se da ipak polako prolaze ova pseudoobožena vremena, u kojima se u crkvu ide onda kad omanu lekari, travari i vračari.
Još samo malo, pa ćemo sveštenike prestati da doživljavamo kao posrednike između naših reklamacija na svakodnevicu i "generalnog zastupnika" za život i priključenija u vaseljeni – Boga. Još samo da prihvatimo žalosnu činjenicu da Gospod nema direktne veze sa izvlačenjem lota.
Samo, i crkva mora da pokaže malo dobre volje i tolerancije. Recimo, neka ustanovi nekakvu tehniku ikonoslikarstva tolerantnu na karmin.
Dugoročno, to je najisplativije i za nju i za gospođu s početka teksta.
Sreća da nije još posegla i za vlažnim maramicama da prebriše ikonostas.
More, sreća da nije išla na poklonjenje Miroslavljevom jevanđelju. Morali bismo ispočetka da ispisujemo svoju duhovnu istoriju.
Od postanja. I bi svetlost... iz halogenih farova "isposnikovog" novog džipa...
[objavljeno: ]
