Izvor: Politika, 10.Apr.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jake emocije u crnogorskom teatru
Predstava „Očevi su grad(ili)” Borisa Liješevića govori o ogromnim razmerama posledica prodaje imovine i otuđivanja porodičnih imanja prodatih Rusima
Specijalno za „Politiku”
Podgorica – U petak je na sceni Crnogorskog narodnog pozorišta premijerno izveden autorski projekat Borisa Liješevića, „Očevi su grad(ili)”, dvočasovna dokumentaristička predstava koja je rasekla, izanalizirala i umetnički obradila aktuelne društveno-političke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << okolnosti života u Crnoj Gori.
Autori su rasporili utrobu problema rasutog nasleđa i iz više uglova predstavili ogromne razmere posledica prodaje imovine i otuđivanja porodičnih imanja, koja su prodata Rusima, da bi dalje postala sredstva u sumnjivim trgovinama (dramaturg Stela Mišković, saradnik na tekstu Milena Lubarda-Marojević).
Na sceni se ova usijana problematika čita kroz intimnu vizuru, brojni glumci, likovi otkrivaju pregršt priča koje životno uverljivo predstavljaju ove važne društvene teme.
Ansambl u kojem se nalaze Ana Vujošević, Dušan Kovačević, Dragan Račić, Emir Ćatović. Gorana Marković, Gojko Burzanović, Jadranka Mamić, Kristina Stevović, Mišo Obradović, Momo Pićurić, Nada Vukčević, Olivera Vuković, Petar Burić, Radmila Božović, Srđan Grahovac, Stevan Radusinović, Slobo Marunović, Slavko Kalezić, Zoran Vujović i Žaklina Oštir, izbacio je iz sebe niz autentičnih priča i svedočenja.
Na pustoj sceni, otvorenoj u dubinu, sa efektom pojačanog utiska metafizičke praznine i beznađa, igrali su na način koji prevazilazi dramsko podražavanje i predstavlja sam život, ali ipak je istovremeno i igra, na paradoksalan način. Reč je o graničnoj, prekoračujućoj umetničkoj formi koja je estetski i politički impresivna i zbog te svoje izmičuće, neuhvatljive prirode.
Nekoliko songova koje glumci najčešće horski izvode imaju važnu funkciju uspostavljanja harmonije, davanja utehe i nade (kompozitor Aleksandar Kostić). Horske pesme u ovoj vrsti minimalističkog i dokumentarnog teatra označavaju transcendenciju, prevazilaženje tmurnog realiteta, istupanje iz depresivne stvarnosti i ulaženje u imaginarne topose neke utopije.
U predstavi „Očevi su grad(ili)” potresno se govori i o posledicama preopterećenosti materijalnim vrednostima, zarazne pohlepe za novcem koja odvodi na puteve bez povratka. Na sceni se snažno istresaju lični doživljaji beskrajnog zaduživanja, muka zbog kupoprodaje neizgrađenih nekretnina i drugih nepromišljenih biznisa koji su likove odveli u ponore alkoholizma, kockanja, čak i samoubistva. Šta ostaje kada nestane sigurnost i neki pravac?
Samo praznina, vakuum ništavila, porazne ljušture i ruševine onoga što je nekada bio život.
Zbog neuobičajeno direktnog otvaranja glumaca, skoro kao da je reč o obliku psihodrame, gledaoci su njihovu igru primili sa ogromnim poverenjem, saosećanjem i koučešćem, toliko da se u sali CNP-a zaista mogla osetiti gustina razmene energije.
I izvođači i gledaoci su pokazali da ih se predstava lično tiče, da ih suštinski drma i oslobađa dugo potiskivanih mučnih emocija. Zbog svega toga, publika je nakon okončanja predstave stojeći dugo aplaudirala, vidno potresena.
Ovakve predstave su važne zato što vraćaju optimizam i (izgubljenu) veru u to da je i dalje moguće praviti pozorište koje nas duboko pomera i izaziva stvarna suočavanja sa nama samima.
Ana Tasić
objavljeno: 10/04/2013
