Izvor: Blic, 12.Jun.2013, 18:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jagoš Marković: Kako biti častan, a opstati?
Uprkos ovoj apokalipsi kulture, teatar će opstati, kaže Jagoš Marković, koji u Centru za kulturu Tivat radi predstavu „Filumena Marturano“ Eduarda de Filipa, čija je premijera 25. juna.
Predstava je rađena u koprodukciji sa Gradskim pozorištem Podgorica, a reditelj napominje:
- Filumena ili drugim rečima: kako se bol, drama, kriza prevazilazi... Borbom, radošću. O vitalnosti je reč! Ona kaže: „Moj zakon je zakon radosti, a ne tuge i plača“. Kad nam >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je to bilo potrebnije nego danas? Borba je život, borba i vitalnost.
Kako rediteljski postavljate tu scensku priču o ženi koja neće sinovima da kaže ko su im očevi da bi ih spasla svađa i razdora?
- Meni je to priča o ljubavi, o strasti, oljuđivanju ili individuaciji, ili oboženju... o vatrama koje tinjaju ili vitlaju u nama... a mi se razbijamo, kao barka o hridi, ali i opstajemo, nekad i bolji nego što smo bili... Važna je i tema - familija. Familija, porodica - kako važna, suštastvena stvar, a kako prognana iz današnjeg sistema vrednosti punog laži, vulgarnosti, neukusa, rialitija s jedne strane i kvaziintelektualnog, kao učenog, kao modernog ili kao postmodernog trabunjanja... Užasavam se oba... bežim u ilegalu, u kontru... u intimne teme. Stvarnost je neopisiva i ovog časa se čini nepopravljiva.
Da li zakon opstanka menja moral?
- Nemamo prava ni zbog čega biti nečasni. No, il‘ si častan il‘ si nečastan - nema se tu šta reći. Pitanje je kako biti častan a opstati! Ne otići u samoukidanje, u apsolutnu unutrašnju emigraciju, kao što su se mnogi čestiti ljudi sklonili. Opet, vitalnost je nužna. Takvo je vreme da će nas spasti samo pravi sistem vrednosti, verujte mi. Vidim puno nečasnih a vitalnih, i puno časnih a samoukinutih, stavljenih na poziciju žrtve.... To nije dobro. Mediteran nas uči elan vitalu, još od Držića preko Filumene De Filipove... A kod nas vlada Makijaveli i njegovo „cilj opravdava sredstvo“. Ne mora tako, aman!
Postoje li Filumene danas? Kakve su, ko su?
- I te kako. Svako ko jade svoje nosi bez prenemaganja, kome rane iz detinjstva nisu alibi za nečovečnost, ko zna da je ljudskost jača od neuroze, a zlo od slabosti, ali ne i od dobrote, svako ko voli i zarad prave ljubavi pretrpi štošta, svako ko zna pravi sistem vrednosti, a ume da daje više nego što traži... Znate onu Andrićevu: „Što ne boli nije život“.
Imate poziv da radite u Hrvatskoj?
- Da, „Kate Kapuralicu“ za HNK Rijeka, za festival Riječke ljetnje noći iduće godine. S velikom radošću sam radio i ranije, kao što me istinski raduje kad sarađuju umetnici u, kako se to kaže, regionu. Sami, zatvoreni u svoje pašaluke, ne možemo. I ne valja. Moramo se povezivati. Užasavam se ksenofobije i klaustrofobije. Beogradski teatri nemaju ni za struju da plate maltene, a ne da ulaze u međunarodnu saradnju, i za to nisu oni krivi! I grize me savest.
Zašto?
- Što se radujem kad idem na probu jer čujem, na primer, otkazani su ovogodišnji Mucijevi dani zbog nemanja novca... Stid me je. Stid. To je naša sramota i naša nemoć. I bojim se da je to početak otkazivanja važnih stvari... Biće još gore. A onda će jednom, verujem, krenuti nabolje. Samo, kultura se stvara dugo, a ruši brzo. Šteta će biti nesaglediva! Ne volim da mračim, al‘ moram reći: ozbiljna je situacija... Ali uprkos ovoj skoro apokalipsi kulture u Beogradu, opstaće teatar. Kako? Ne znam, ali hoće. Opstao je hiljadama godina jer je zapravo u čovekovom biću. Umetnost je ljudska potreba, lepota takođe... kao svetlost.
Najčitanije SADA:
