Izvor: Politika, 15.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja volim Čerčila
NOVO ČITANJE ISTORIJE
Loše posledice politike da se bliža prošlost predstavi kroz njeno negiranje i poricanje već su vidljive na mnogim primerima stalnih i povremenih muzejskih postavki, posebno u postkomunističkim zemljama. Puko prekrajanje i/ili dekonstrukcija društvene memorije u tim slučajevima obično je vodila ka konstrukciji novih stereotipa. Ovo može biti posebno opasno u društvima kao što je naše.
Brojni problemi u vezi sa definisanjem, zaštitom, čuvanjem i prezentacijom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kulturne baštine uklopljeni su u savremenu kulturnu politiku i svi oni, u većoj ili manjoj meri, imaju jasno naglašenu istoričnost. Uostalom, poznato je da su i sami muzeji institucionalizovani u epohi konstituisanja modernih država i nacija u 19. veku, a današnji predstavnici globalnih muzejskih organizacija i jedan broj muzealaca su toga i te kako svesni.
Jedinstvo baština sveta
Ako se npr. analiziraju nagrađeni projekti u oblasti zaštite i prezentacije kulturne baštine u svetu za 2006. godinu (manifestacija The Best in Heritage, Dubrovnik, septembar 2007), može se steći utisak da je nekoliko paralelnih tokova uklopljeno u onaj glavni: sve baštine su svojina celokupnog čovečanstva.
Jedan od pravaca koji ima sve veći značaj, prostor, a i novac, u vezi je sa dominacijom prirodnih nauka. Nove postavke u muzejima prirodnih nauka i prirodnjačkim muzejima izgledaju kao da su deo scenarija SF filmova. Stručnjaci u njima odavno su raščistili sa fenomenom "naših" i "vaših" dinosaurusa. Drugi pravac usmeren je ka oživljavanju ruralnih sredina, ali ne "odozgo" nego edukacijom i upošljavanjem njihovih žitelja na poboljšanju kvaliteta sopstvenih života. Mnogi zapušteni javni objekti su revitalizovani i vraćeni u javnu upotrebu, bilo da je reč o fabrikama, svetilištima, bilo o osmanskom kupatilu u etnički osetljivoj sredini kiparskih Grka. Dakle, istorijski sadržaji su učitani u savremenu poželjnu socijalnu, političku i kulturnu sliku sveta kako bi neke bolne istorijske "istine" možda bile prevaziđene.
Treći pravac, koji je možda za nas najzanimljiviji, odnosi se na klasične nacionalne i gradske muzeje. U njima su na jednom mestu izložene arheološke, istorijske, etnografske i umetničke zbirke koje zaokružuju priču o jednom narodu/naciji prema poznatoj ideološkoj matrici reprezentacije svega onoga što se smatralo važnim za njegovu prošlost i sadašnjost.
Ono što zbunjuje jeste to da se dešava, posebno kada je reč o "malim" kulturama/narodima, da se starom konceptu nacionalnog muzeja jednostavno promeni samo ime, odnosno da postane muzej kulturne istorije. Ohrabrujuće je, ipak, da nije malo onih koji znaju da se radi o sasvim različitim kategorijama.
I, konačno, poseban pravac koji pleni svojom reprezentativnošću i monumentalnošću i čiji predstavnici kao baštinici tekovina nekadašnjih imperija s ponosom pokazuju uglancana industrijska dostignuća iz prošlosti, svoje velikane i svoju prošlu slavu, čini da postanete svesni da ta veličina traje i danas.
Već pomenute "male" kulture/narodi/nacije, a posebno postkomunistička i postkolonijalna društva, nalaze se godinama pred velikim izazovima i u pogledu stava prema kulturnom nasleđu i načinima njegove reprezentacije. Pitanje uključivanja u osnovne tokove mapiranih kulturnih politika zvuči kao suviše akademsko u odnosu na konkretne probleme. Nekritičko "prepisivanje" može da donese trenutni uspeh, ali je domet obično skroman jer isključuje specifičnost višeslojnog čitanja prošlosti.
Aršini 19. veka
Loše posledice politike da se bliža prošlost predstavi kroz njeno negiranje i poricanje već su vidljive na mnogim primerima stalnih i povremenih muzejskih postavki, posebno u postkomunističkim zemljama. Puko prekrajanje i/ili dekonstrukcija društvene memorije u tim slučajevima obično je vodila ka konstrukciji novih stereotipa. Ovo može biti posebno opasno u društvima kao što je naše, u kojima u okviru istorijskih disciplina ne postoji saglasnost o prošlosti. Nije, dakle, glavni nedostatak nekih muzejskih ustanova to što u zbirkama ne poseduju najčuvenija umetnička dela ili one artefakte koji su izmenili sudbinu čovečanstva, nego što su često sporenja i različite interpretacije istorije u suštini zasnovani na nivou vrednovanja doprinosa. (Kome? Čemu? Državi, naciji, društvu ili nekoj društvenoj grupaciji?) Često se izgrađene predstave o celim epohama vrednuju aršinima 19. veka pa se prednost daje npr. epohi srednjeg veka u odnosu na periode novije istorije ili 19. veku u poređenju sa savremenim periodom itd. Rasprave ove vrste isključuju mogućnost da je u svim vremenima na ovim prostorima postojalo neko društvo i neka/e kultura/e.
Nedostatak saglasnosti utiče svakako i na teškoće i nedoumice u pogledu načina reprezentacije prošlosti u muzejima. One ustanove čije je polje delovanja definisano nazivom, kao npr. Istorijski muzej Srbije, ili koje, između ostalih, poseduju istorijske zbirke, mogu pažljivo, zaobilaznim putevima, što ponekad i čine, da premoste ove probleme okretanjem ka novim načinima čitanja prošlosti u okviru kojih npr. identiteti nisu statični i nužno monolitni, a kultura je proizvod određenih strategija (nacionalna kultura, politička, verska, vizuelna, muška kultura, seljačka, radnička, ženska, itd). Isto tako, na prvi pogled različiti istorijski događaji i osetljivo polje definisanja istorijske promene imaju često opšte odlike, odnosno mogu se posmatrati sa stanovišta fenomena. To otvara prostor za kreativno i provokativno predstavljanje bogatih muzejskih zbirki i fondova, a takođe može i da utiče na proširenje pojma muzealija i na način popunjavanja zbirki u budućnosti.
Ostaje, međutim, činjenica da je dijalog u istorijskim disciplinama neophodan. Možda i samo zato da bi neko i kod nas jednog dana mogao da izjavi nešto slično onome što je rekao gospodin Fil Rid, direktor Čerčilovog muzeja u Londonu. Na pitanje da li koncepcija tog muzeja u stvari podupire kult ličnosti jednostavno je odgovorio: "Ja volim Čerčila!"
[objavljeno: ]
