Izvor: Politika, 31.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja sam čovek bez kuće
Normalne industrije imaju sindikate, sindikalna prava, penzione programe, a ja nemam, iako sam radio mnogo
Erika Bardona smatraju jednim od pionira britanskog rokenrola. Osnivač je kultnih "Enimalsa", a kasnije i grupe "War". Autor je nekih od najpopularnijih pesama u istoriji muzike, poput "House of the Rising Sun", "Don`t let me be Misunderstood" ili "We gotta Get out of this Place". Ovaj nekadašnji student umetnosti, koji već decenijama živi u SAD, družio se sa Džimijem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Hendriksom, isprobao sve moguće opijate, a danas kaže da je tada mislio da neće doživeti tridesetu.
Ovaj šezdesetpetogodišnjak je u januaru objavio novi album "Soul of a Man", koji se sastoji od obrada bluz standarda. Trenutno se nalazi na turneji u okviru koje sutra sa svojim novim "Enimalsima" dolazi u Beograd. O tome šta svi oni koji dođu u Dom sindikata mogu da očekuju, za "Politiku" priča Erik Bardon:
– Imamo novi album, koji je nedavno izašao, tako da ćemo svirati pesme sa tog albuma, ali će tu biti i klasika "Enimalsa". Imam novi bend, tako da još uvek istražujemo nove aranžmane i nove pristupe pesmama.
• Pomenuli ste album "Soul of a Man" koji je dobio sjajne kritike. Da li Vam je to i dalje važno posle 40 godina bavljenja muzikom?
– Pa, da. Uvek je lepo kada ljudi govore dobre stvari o tebi. Ali, uvek je problem što to moramo da opravdamo i dokažemo i da budemo još bolji na sledećem albumu. To je uvek izazov. Ali, i album izdat pre poslednjeg takođe je dobio sjajne kritike. Zato napokon osećam kao da sam na pravom putu posle godina provedenih van studija. Klonio sam se studija i zato što nisam razumeo tehnologiju. Nije mi se sviđalo da mi neko naređuje da kupim kompjuter. Ali, tek sada shvatam koliko je korisan.
• Ovaj album ste posvetili Nju Orleansu. Zašto?
– Zato što mislim da se tamo desila prava tragedija. Tu ne mislim samo na poplave, već i na posledice uragana "Katrina". To se više ne nalazi na naslovnim stranama, ali sada je verovatno još opasnije i ja uopšte ne znam da li ću se ikada vratiti tamo. Slična osećanja imam i o Londonu, Parizu. Volim da čuvam sećanja koje imam još iz šezdesetih kada sam bio klinac. Danas kroz te gradove prolazim samo kad imamo nastupe. A i bilo bi opasno po mene da odem u Luizijanu, jer imam problema sa plućima, pa moram da budem oprezan.
• Na novom albumu sve pesme su u bluz maniru. Otkud tolika fascinacija bluzom?
– Zato što je oduvek u mom životu, još od vremena kada sam bio dečak. Zaista verujem da muzika, naročito bluz, može da deluje lekovito. Bluz je uvek bio na raskrsnici i nastao je u crkvama. Tako da ću na bluz uvek gledati, ne smem da kažem kao na religiju, ali kao na nešto što ima neki religiozni kontekst.
• Ali, šta je sa rokenrolom? U jednoj pesmi kažete: "Nema života bez rokenrola"!?
– Pa, bluz je glavni element rokenrola. Mada je sve to, u stvari, deo džeza. Džez treba posmatrati kao model moderne muzike. Bluz, pank, rep – sve su to izdanci iz istog centra.
• Da li biste danas mogli da zamislite život bez muzike?
– Ne, mislim da ne bih mogao!
• Kakva Vas danas sećanja vezuju za početke rada sa grupom "Enimals"?
– Ne viđam više nekadašnje kolege. Doduše, ponekad ih sretnem na sudu. Imao sam dosta vremena da pišem i mislim o tom vremenu. Takozvana britanska invazija na SAD oduzela mi je slobodu. Živeo sam u jednom divnom svetu slobode kao student umetnosti. Svake godine sam išao u Pariz da kupujem džez ploče. I tu sam upoznao svoje prve prijatelje – Afroamerikance, zaluđenike za bluz i džez. Oni su živeli u Parizu, zato što su u Americi imali problema sa drogom, ili nečim drugim. Svoje prvo iskustvo onoga kako će mi biti u Americi imao sam u Parizu sa 17, 18 godina. Za mene je to bio kutak Amerike koji zapravo nije u SAD, već u stranoj zemlji.
• Pošto ste rođeni u Engleskoj, a već decenijama živite u SAD – da li se osećate kao Englez ili Amerikanac?
– Ja sam čovek bez svoje zemlje. Eto, to sam ja.
• Nikada niste imali nimalo lepe reči za muzičku industriju. Da li se osećate kao deo te industrije?
– Pa, nikada nije bila dobra prema meni. Ali, u stvari da li je bilo koja industrija dobra prema bilo kome? Tako da ne možeš da se žališ, mada bi trebalo. Normalne industrije imaju sindikate, sindikalna prava, penzione programe, a muzičari nemaju, ja nemam! A radio sam mnogo.
• Nedavno ste izjavili da nikada niste očekivali da će Vaše pesme trajati. Pa, da li ste iznenađeni što toliko mnogo ljudi danas sluša vašu muziku?
– O, da. Svako veče se iznenađujem. Pre neko veče smo doputovali u Stokholm i ja sam otišao na spavanje. Leto je, a znam kako slatke letnje noći mogu da budu, pa sam mislio da se niko neće pojaviti na koncertu. Probudili su me i odvukli do koncertne dvorane onako u polusnu i čuo sam ljute uzvike gomile ljudi, kao da smo na fudbalskom stadionu i rekao sam sebi: "Čoveče, pa ovde ima ljudi. Neverovatno!". Mesto je bilo ispunjeno do poslednjeg mesta i imali smo sjajan šou.
• Nadam se da ćete isti takav koncert imati i u Beogradu. Kakvi su Vaši planovi posle ove turneje, šta je sledeće?
– Radimo na novom albumu. Iako stalno pričam o tome, nadam se da ću se konačno sada "smilovati" da uradim video-spotove. Nastaviću da pišem i slikam. Ali, imam problem – ne znam o čemu danas da pišem. Zar iko želi da čuje stihove: "Kraj sveta je večeras" uz rokenrol ili bluz melodiju. Šta da radim – da pišem o Bliskom istoku?! Ne znam šta da kažem, a da pri tom ne zvučim kao ljutiti starac. "Kul" je biti ljut i mlad, ali niko ne želi da čuje besnog starca. Ali, između pisanja pesama pokušavam da uživam u životu. Svakako ću uložiti napor da se izrazim i nadajmo se da neću postati isuviše mračan.
Jelena Koprivica
[objavljeno: 31.07.2006.]
