Izvor: Kurir, 28.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
JOČIĆEV SPASILAC
Kurir objavljuje ispovest Zorana leksića, čoveka koji je pritekao pomoć teško povređenom inistru unutrašnjih poslova
BEOGRAD - Zoran Aleksić, direktor firme „Etigraf“ iz Vranja, inače apsolvent medicine, koji je prvi došao u pomoć teško stradalom ministru policije Draganu Jočiću, u ispovesti za Kurir prepričava šta se sve događalo kobne večeri na autoputu kod Velike Plane.
Da se na drumu desilo nešto čudno, Zoran je primetio kad su o pod njegovog >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << automobila počeli da udaraju delovi polupanog vozila. Odmah je prikočio i parkirao automobil u zaustavnoj traci, a potom pretrčao na drugu stranu autoputa, koji je bio pun tragova krvi. Kad je došao do ministrovog prevrnutog vozila, u prvi mah mu se učinilo kao da je na njega pala bomba. Auto je bio bez vozačevih vrata, bez šoferšajbne i bez haube.
Kad ste prišli prevrnutom džipu, šta ste prvo uočili?
- Tokom prvih nekoliko minuta, uopšte nisam ni bio svestan da je u pitanju džip. Prišao sam vozilu sa strane ministra Jočića, ali ga uopšte nisam prepoznao. Lice mu je bilo okrvavljeno. Učinilo mi se da mu iz levog uva curi krv. Obrisao sam je i, na svu sreću, pokazalo se da to nije bila krv iz uveta, nego iz posekotine iznad njega.
U kakvom ste ga položaju zatekli?
- Sedeo je pomalo sklupčan. Glava mu je bila na polustubu na kojem se zatvaraju vrata vozila. Izgledao je izmučeno. Pogledali smo se. Pokušao je nešto da kaže, ali sam ga zamolio da ne govori. Opipao sam mu sve vitalne delove tela i puls. Kad sam video da nema ozbiljnijeg krvarenja iz otvorenih rana, upitao sam: „Ko ste vi?“ Odgovor je bio kratak i tih: „Ministar Jočić“.
Kako ste odreagovali?
- Lagano sam namestio ministrovu glavu u bolji položaj. On me uz to zamolio da ga izvučem iz slupanog vozila. Objasnio sam mu da bi to u tom momentu bilo rizično. Pošto sam već od prvog momenta shvatio da je njegov vozač u boljem stanju, tada sam obratio pažnju i na njega i video da delimično leži na levoj ministrovoj ruci i da je nepomičan. Opipao sam i njemu puls i uverio se da će s njim biti sve u redu.
Kako su se stvari dalje razvijale? Da li ste na autoputu bili sami?
- Još dok sam dolazio, video sam da je oko smrskanog džipa okupljeno desetak posmatrača, ali da se niko ne usuđuje da priđe bliže. Čim sam video kako stvari stoje, zamolio sam sve radoznalce da se udalje dvadesetak metara. Nikome nisam rekao da je u vozilu povređeni ministar Jočić.
Da li je Jočić gubio svest?
- Nije, ni za trenutak. Pitao sam ga: „Kako se osećate, je li vam muka?“. On je uzvratio: „Izdržaću. Ne osećam noge, ni jednu ruku“. Potom me ponovo zamolio da ga izvučem iz džipa. Rekao sam mu da još nije trenutak.
O kojoj ruci se radilo?
- Nije osećao levu ruku, koja mu je bila ispod Damnjanovića. Desna je bila u redu. Opipao sam mu obe noge. Tada sam uočio pušku, čiji je kundak bio na podu automobila, a cev u visini ministrove leve plećke. Pogledao sam bolje i video da mu je vrh cevi naneo povredu. Osmotrio sam ranu koliko sam mogao i odlučio da vrh cevi lagano izvučem. To je prošlo, hvala Bogu, dobro.
Da li ste ministra, do tog momenta ili kasnije, upitali šta se dogodilo, šta je bio uzrok nesreće?
- Nisam. Nisam ni pomislio da to pitam. Valjda zato što me sve vreme terala misao da moram da učinim sve što mogu da pomognem.
Ko je stigao pre, policija ili Hitna pomoć iz Velike Plane?
- Prvo je stigla saobraćajna policija. Policajcu koji je prvi prišao smrskanom džipu predao sam ministrovu pušku, a da bih je izvukao, morao sam da malo i oprezno pomerim Jočićevo telo, držeći mu glavu levom rukom. Tom policajcu sam rekao da pozove helikopter, a njegovog kolegu zamolio da mi pomogne. Taj drugi mi je dao službenu lampu. Uz pomoć nje sam utvrdio da je vozaču Damnjanoviću slomljena ruka.
Ko je pozvao helikopter?
- Na kraju, ipak ja. U ministrovom levom džepu pronašao sam njegov mobilni telefon. Upitao sam ga: „Koga da od vaših saradnika pozovem u pomoć?“. Njegov odgovor je bio: „Pozovite šefa policije Veljovića“. Pokušao sam, ali je Veljovićev broj bio nedostupan. Tada mi je ministar Jočić rekao da pozovem načelnika Uprave policije Mladena Kuribaka. Njemu sam objasnio šta se dogodilo, predstavio sam se i rekao da sam slučajni prolaznik iz Vranja. Sugerisao sam da se ministar, koji u tim trenucima više nije osećao noge, prebaci na VMA medicinskim helikopterom. Kuribak je, na kraju tog kratkog razgovora, rekao: „Čujemo se za minut-dva“.
Koliko je potrajalo?
- Vrlo kratko. Dok smo čekali da se Kuribak ponovo javi, Jočić me je ponovo zamolio da ga izvučem iz vozila. Opet sam mu rekao da to sam ne smem da uradim. Pre nego što je stigla Hitna pomoć iz Velike Plane, stigao sam još da ga pokrijem svojom jaknom. Mlada lekarka koja je došla sa dvojicom medicinskih tehničara pokazala se veoma umešnom i požrtvovanom. Odmah je ministru dala koktel injekcija za umirenje bolova. Umesto Kuribaka, javio se gospodin Veljović, tada je postalo jasno da će helikopter stići kroz 25 minuta. Improvizovani helidrom na autoputu obeležavalo je sedam rotacionih svetala.
Šta se sve događalo dok helikopter nije konačno stigao?
- Po odobrenju lekarke iz Hitne pomoći, a uz pomoć opasača jednog od milicionera, izvukli smo ministra Jočića iz smrskanog džipa i preneli ga na medicinska kolica s točkićima, gde je odmah bio priključen na infuziju. Samo izvlačenje je izgledalo ovako: milicionerov kaiš smo podvukli ispod Jočićeve karlice. Jedan policajac mu je pridržavao glavu, a jedan medicinski tehničar i ja lagano smo vukli svako svoj kraj opasača, istovremeno mu drugom rukom pridržavajući noge. Za to vreme, lekarka je ministru fiksirala vrat.
Da li je u donošenju odluke da se angažuje helikopter na bilo koji način učestvovao i sam Jočić?
- Jeste. Pre nego što je Veljović konačno saopštio da stiže helikopter i za koliko stiže, ja sam - po ministrovom odobrenju - pozvao jednog od njemu poznatih lekara s VMA. Taj lekar se nakon nekoliko minuta javio i obavestio da je na VMA sve spremno za hitnu intervenciju i sugerisao da se Jočić za Beograd vozi kolima Hitne pomoći. Ja sam ministru sugerisao da se ipak opredeli za helikopter. U njegovom prisustvu upitao sam vozača prvih kola Hitne pomoći koliko mu treba do Beograda. Odgovor je bio - sat vremena. I mlada lekarka i ja smatrali smo da bi prevoz kolima Hitne pomoći bio rizičan. Jočić je rekao da se s tim slaže. To je prevagnulo.
Kako ste se vi našli u helikopteru kojim je Dragan Jočić prevezen za Beograd?
- To se dogodilo nekako samo od sebe, mada sam ja hteo da budem pored povređenog ministra do kraja. Tim pre, što helikopter koji je stigao nije bio medicinski i nije imao aparat za kiseonik. U helikopteru smo bili lekarka iz Hitne pomoći, koja je ministra držala za jednu ruku, ja, koji sam legao na pod pored njega i držao mu drugu ruku, i gospodin Veljović. Sleteli smo na helidrom VMA. Tu nas je već čekala dežurna ekipa iz Urgentnog centra. Pre nego što su ministra povezli u operacionu salu, pozdravili smo se i dogovorili da se vidimo čim on prizdravi. Za Vranje sam krenuo u osam ujutro. Pre toga razgovarao sam s gospodinom Kuribakom i dao izjavu policiji. [ antrfile ]
Skinut sa aparata za disanje, ne pomera noge
Ministar Dragan Jočić juče je oko podneva skinut sa aparata za veštačku ventilaciju pluća i počeo je samostalno da diše, otkako mu je u subotu ujutro na Ortopedskoj klinici na Banjici izveden operativni zahvat na kičmi. Kako nezvanično saznajemo, Jočiću je umesto oštećenog petog kičmenog pršljena stavljen metalni, a sanirano je i oštećenje šestog pršljena.
Inače, u Jočićevo lečenje juče se uključila i grupa najistaknutijih ruskih lekara sa akademikom prof. dr Aleksandrom Potapovom na čelu, zamenikom direktora čuvene moskovske klinike „Burdenko“, jedne od najvećih i najpriznatijih u Evropi. Lekarski konzilijum, u čijem radu su učestvovali ruski lekari i njihove srpske kolege, juče popodne je potrajao puna tri sata.
Kako Kurir nezvanično saznaje, zajednička konstatacija bila je da je operacija kojoj je Jočić bio podvrgnut bila urađena na najvišem mogućem nivou i da se opšte stanje ministra poboljšava. Očekuje se samo da ministar Jočić počne da pokreće noge. Akademik Potapov i njegovi saradnici obećali su da će, bude li potrebno, ponovo doputovati u Beograd.
LOVAČKA MUNICIJA RASUTA PO PUTU
- Dok sam izlazio iz džipa da udaljim radoznalce, primetio sam da je po kolovozu rasuta neka municija. Nisam siguran da li je bila lovačka. Primetio sam i jednu torbu. Poneo sam je sa sobom i upitao ministra Jočića da li je njegova. Dobio sam odgovor da jeste. Tu torbu sam predao istom policajcu. A, na zadnjem sedištu uočio sam i jednu ličnu torbicu, manju torbu koja je, takođe, bila ministrova. Nju sam obesio sebi oko vrata i tako je sačuvao - otkriva Aleksić.
Jočićev spasilac Zoran Aleksić tvrdi da ni u džipu ni kod povređenog ministra nije bilo nikakvog pištolja. Tvrdi, takođe, da niko od radoznalaca, koji su se našli na licu mesta, nije bio u prilici da ga prisvoji. Jedino dopušta mogućnost da je - ako ga je Jočić uopšte imao pri sebi - negde ispao dok se džip prevrtao.
Tražio da ide u Urgentni
- Sasvim je moguće, kaže Aleksić, da je ministar Jočić, indirektno, sam odlučio da bude operisan u Urgentnom centru umesto na VMA. On mi je sam izdiktirao broj mobilnog telefona jednog svog prijatelja, lekara u Urgentnom centru, i zamolio me da mu javim šta se dogodilo. Ja sam to, naravno, učinio i objasnio sagovorniku šta se dogodilo i u kakvom je stanju ministar. Ne sećam se imena i prezimena tog lekara. Moguće je da se prezivao Joksimović.
