Izvor: Politika, 13.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
JENKI NA DVORU CARA LAZARA
Šanse da neka nova koalicija okrene točak istorije ravne su šansama da to učini Barak Obama
Dobar deo srpske političke i medijske elite navija za Baraka Obamu, kandidata za predsednika SAD, odnekud verujući da bi ovaj demokrata promenio tok za Srbe nepovoljne istorije, baš kao što je pre osam godina navijao za Džordža Buša, juniora, u veri da će zakleti izolacionista ukinuti praksu „liberalnog intervencionizma”. Posle je i Buš bombardovao. Istina, ne nas.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
U modernim društvima politika je, nažalost, više inercija nego što je kreacija, posebno kad je reč o velikim silama s velikim interesima. Teško da će neki izbori, makar to bili američki predsednički izbori, promeniti onaj deo toka istorije koji se tiče malih naroda čiju je sudbinu zapečatila neka prethodna administracija.
Drugim rečima, sve da i Obama pobedi, nije verovatno da bi SAD porekle priznanje nezavisnosti Kosova, baš kao što će Medvedev slediti Putinov kosovski testament, skladno ruskom interesu.
A gde smo tu mi?
Rekao bih – nigde. I rekao bih još da je kriza vlade izazvana u najgorem trenutku po srpske nacionalne interese. Potpuno mi je razumljivo da su se koalicioni partneri gledali popreko, mislili loše jedni o drugima, jedva se suzdržavali da se potuku, verujem da su izgubili poverenje jedni u druge, ali, mislim, da to još nije bio razlog za raspuštanje parlamenta.
Oba strateška cilja srpske nacionalne politike projektovana su za poprilično daleku budućnost. Politika oko Kosova postaje zavetna: „Dok živimo Kosovo je Srbija”, a i najveći evrooptimisti ne vide nas u Evropi za jedno sedam, osam godina. Pitanje je, dakle, koliko nas raspisivanje izbora za 11. maj približava bilo kom od ova dva cilja.
Čini mi se – nimalo. Ušli smo u blokadu koja ometa aktivnu borbu oko oba strateška cilja. Imamo tehničku vladu i raspušten parlament. Realno je očekivati da takvo stanje potraje u narednih šest meseci. Verovatno je, naime, da formiranje neke nove koalicione vlade neće trajati kraće nego formiranje ove koja je vratila mandat narodu.
Šanse da neka nova koalicija okrene točak istorije ravne su šansama da to učini Barak Obama.
Ne bih cepidlačio oko izgubljenih miliona, ali vesti, napabirčene samo iz jučerašnjih novina, množe se: odloženi radovi na „Gazeli”, obilaznici autoputa oko Beograda, nedoumice oko početka radova na auto putu Horgoš–Požega... Zdravstvo je ostalo bez 200 miliona evra za rekonstrukciju kliničkih centara, jer skupština ne može da ratifikuje ugovor o kreditu sa Evropskom investicionim bankom, blokirani su projekti revitalizacije Bora, projekt povećanja energetske efikasnosti... Takve vesti množiće se u danima koji slede, kao što je čitav set dobrih zakona zarobljen u skupštini do dobijanja novog narodnog mandata.
Ne greši onaj redovni čitalac ,„Politike” kome ovo liči na razradu jučerašnjeg komentara Slobodana Antonića naslovljenog ,„Žal za vladom”. Ne mislim da je vlada bila nešto mnogo jaka i efikasna, ali su male šanse da ćemo dobiti jaču i efikasniju. Državni razlozi morali su prevagnuti nad netrpeljivošću koalicionih partnera i nije čudo da se množe glasovi kako iza provociranja izbora stoje sitni politikantski interesi.
Glavnog junaka u romanu Marka Tvena, romanu čiji je naslov poslužio za naslov ovog teksta, u nekakvoj tuči jedan je opalio metalnom štanglom po glavi, pa se ovaj obreo u stvarnosti 13 vekova unazad od njegovog realnog života.
Izgleda da su i ovde radile štangle kad se javlja vera u stvarnost u kojoj bi nam nešto pomogao izbor Baraka Obame ili da će nas izbori približiti ostvarenju bilo kog od dva proklamovana strateška cilja.
Za utehu je jedino da se nećemo vratiti baš 13 vekova unazad, ali za nas je i svaki mesec mnogo.
Glavni urednik nedeljnika „Vreme”
Dragoljub Žarković
[objavljeno: 14/03/2008]
