Izvor: Politika, 18.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
JEDNO DETE, JEDNO KUČE, DVA AUTOMOBILA
Evropska komisija je prošle nedelje saopštila da će zemljama članicama Evropske unije u narednih dvadeset godina biti potrebno oko dvadeset miliona novih radnika-imigranata. EU je nezadovoljna činjenicom da kvalifikovana radna snaga radije bira SAD kao svoju destinaciju, a nekvalifikovana Evropu. Iz sedišta Unije u Briselu poručuju da bi EU morala olakšati priliv kvalifikovane radne snage po uzoru na imigracionu politiku kakvu odavno sprovode SAD, Kanada i Australija. EU planira da ipak "radikalno" >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odstupi od američkog koncepta, pa bi umesto "zelene karte" uvela – "plavu". Ovo bi morala biti odlična vest za sve dobro školovane građane Srbije koji planiraju odlazak iz zemlje. Svoje pridruživanje EU oni bi mogli realizovati na nivou porodice još lakše nego do sada.
Evropa je suočena sa starenjem i smanjivanjem broja radno sposobnog stanovništva. U nekim zemljama, poput Nemačke, Italije, Mađarske ili Letonije, taj proces je već danas jasno vidljiv, a u drugim zemljama će tek eskalirati u narednih 25 godina. Prve posledice na tržištu radne snage osetiće se već od 2011. Poslednja evropska inicijativa predstavljena je kao pokušaj da se odgovori budućim zahtevima tržišta i predupredi manjak radne snage. Da je problem vezan samo za nedostatak radne snage, EU bi ga rešila izvozom kapitala i gradnjom pogona tamo gde radne snage ima, kao što to već uveliko radi. Međutim, iza ove vrste javnih deklaracija kriju se još neki motivi koje nije uputno previše reklamirati.
Evropljani se sve kasnije odlučuju na brak, a u braku slede politiku – jedno dete, jedno kuče i dva automobila – a može i bez deteta. To je prijatna sadašnjost, ali rizična podloga budućnosti. Ni kuče ni automobili ne plaćaju porez, a buduće troškove zdravstvenog ili penzionog osiguranja prestarelog stanovništva neko mora pokriti. Liberalni koncept zabranjuje mešanje države u odluke suverenih građana. Planiranje porodice i života je isključivo privatna stvar, bez obzira na "državne" i budžetske implikacije. Povećanje poreza i doprinosa bi moglo pomoći, ali to odavno nije popularan način prikupljanja budžetskih para. Građani ne vole visoke poreze, a kompanije se plaše rasta plata i dalje erozije evropske konkurentnosti.
EU zbog toga planira da dovođenjem nove radne snage sa prostora van Unije poveća broj poreskih obveznika bez povećavanja poreza. Kako se porezi ne mogu plaćati na dva mesta, dodatni budžetski prihod EU je istovremeno i gubitak za budžete država iz kojih emigranti dolaze. Bogata EU će ostvariti i lepe uštede na troškovima obrazovanja emigranata – njih će i dalje snositi zemlje iz kojih se emigrira. O ovome se najčešće ne govori, kao što se ćuti i o ogromnom odlivu pameti iz zemalja trećeg sveta. Kada se o tome i progovori, insistira se na pozitivnim aspektima emigracije – emigranti šalju novac i tako pomažu države iz kojih su se iselili.
Srbija, na primer, ostvaruje lepe prihode izvozom sopstvene dece. Iako deficitaran, to je bez sumnje njen udarni "izvozni proizvod".
Konačno, priliv inostrane radne snage vrši i stalni pritisak na tržište rada, disciplinuje domaću radnu snagu, pomaže rast profita i sprečava rast plata. Nekad su evropski radnici primali dobre plate u kompanijama u kojima su radili. Sada je plata "podeljena" u dva dela. Deo se prima u kompanijama, a deo se uzima na šalterima banaka i zove se kredit.
Evropi se nema šta zameriti. Borba na globalizovanom tržištu je nemilosrdna. Kompanije iz EU se suočavaju sa konkurencijom iz zemalja čiji su budžeti, a i građani, mnogo manje zahtevni. Uz to, EU nikoga ne prisiljava da imigrira. Evropa samo pokušava da predupredi negativne posledice svog demografskog propadanja i bolje uredi i optimizira već postojeće tokove radne snage. Ovaj metod "proširenja" Evrope bi se mogao nazvati a la kart. Umesto da apsorbuje cele države i njihove probleme, EU će probrati ono najbolje i samo ono što joj treba.
Evropa se opredeljuje za koncept "nema migracije bez integracije". To znači da se od imigranata očekuje da se trajno nasele u EU i da sa svojom decom nastave život. U Evropi je već 18,5 miliona rezidenata iz trećih zemalja. Srbija takođe svojski pomaže takve procese, a pomoć se nesebično pruža i državama sa drugih kontinenata.
Države se tako dele na one koje planiraju budućnost, na one koje intenzivno "planiraju prošlost" i one koje intenzivno ne planiraju ništa. Kad problem emigracije jednoga dana bude došao na red, kad mučni partijski ratovi budu okončani, kada velika državna pitanja budu rešena, problema verovatno neće ni biti. Svako ko bude želeo i za čijim znanjem će biti potrebe napustiće Srbiju. Vizionari prošlosti tako nesvesno, i već danas, veoma efikasno rešavaju probleme budućnosti.
Finansijski konsultant
[objavljeno: ]
