Izvor: Politika, 09.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
JAGODINSKE INTEGRACIJE
Usred rascepa izazvanog dilemom o tome gde i za kim nacija da krene, izrastao je neočekivano Dragan Marković, zvani Palma
U ovom dramatičnom zapletu, dobro bi nam došla jedna stranka „zdravog razuma”! Makar na njenom čelu bio onaj živopisni Šojić, živa parodija srpske političke vrhuške. Može biti da je rascep u inače neprirodnoj koaliciji samo logična projekcija podeljene Srbije. Iz ovoga u šta smo zapali, valjalo bi izaći sa što manje ozleda i ožiljaka. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Uglavnom svi znaju da je to vrhunski cilj države kojoj preti upadanje u živi glib. Ali, niko ne želi da kaže kako misli da se iz tog klizišta izvadimo.
Premijer Koštunica je i dalje u stanju da naopaku stvarnost prilagodi svojim političkim potrebama. Zanimljivo, ali taj model se pokazao vrlo uspešnim u negovanju i prividnom opstanku utopije. Njeno održanje se sastoji pre svega u pozivanju na nemoguću misiju: pokajanje EU i SAD pred poštenim uslovima koje postavlja Srbija. Ako toga ne bude, ostajemo sami sa sobom, „siromašni, ali ponosni”, što bi rekao patetični poeta socrealizma. U tome svakako možemo imati iskrenu, ali neplodnu podršku Rusije.
Ovaj pokušaj političke delatnosti funkcioniše i kao rodoljubivi instant, zamena za bilo kakva bolja očekivanja. Nasuprot stereotipima u sve to se sasvim udobno uklopio predsednik Tadić. Njegova pozicija jakog reprezenta „demokratske većine” ugrožena je mekom, bojažljivom i nedovoljno određenom retorikom. Predsednik je jednostavno izbegao da iznese svoj stav, čekajući da se neke stvari same po sebi reše. Njegovi istupi se mogu tumačiti na mnogo načina, ali je najzanimljivija formula evropskih integracija.
Koliko se moglo razumeti, on se zalaže za nastavak pregovora sa EU. I to u političkom ambijentu odvojenog Kosova da bismo se za opstanak „lažne države” u okvirima matice, borili kao članovi Unije! Skoro da je sigurno kako i predsednik zna da je takvo dvojstvo praktično neostvarivo.
Ali, opredeljivanje za bilo koju „čistu” opciju za njega bi značilo brz politički pad: ako bi se pomirio sa „stanjem stvari”, pomeo bi ga kosovski posttraumatski sindrom, ako bi se priklonio Ilićevoj i Koštuničinoj tvrdoći, više od polovine biračkog tela u Srbiji ostalo bi bez kandidata, i bez kakvog-takvog orijentira.
Zbog toga Tadić nije u moći da objasni šta bi značila nova izolacija za Srbiju i koliko će dugo opstati njegovo hibridno političko stajalište.
Na takvom borilištu izgleda kako perje leti na sve strane, sve za rešavanje sudbine Srbije. Da je tako zaista, bilo bi i boljih predloga i pametnijih koraka, bez inadžijskog izazivanja sudbine. Politički krem je lagodno konfiskovao sve mogućnosti rešenja i uzeo monopol nad njim. Tako su i najave nekih referenduma samo pokušaj da se interesi oligarhija definišu kao potreba građana.
To će reći da se lideri države i najvećih partija ozbiljno brinu za opstanak svojih interesnih grupa, za dobra mesta u upravnim odborima i delotvoran uticaj na medije. Narod u dobroj meri raspamećen opštom političkom konfuzijom nema pouzdanu informaciju o događajima koji slede. A one se ne tiču patetičnih poruka i epskih zakletvi nego običnog, surovog života.
Dakle, hoće li biti posla, plata i para da se prehrani onoliko sirotinje? Ljudi koji su vezali svoje kreditne rate za evro ili švajcarski franak strepe šta će biti sa njihovom sposobnošću da vrate dugove. Ili će morati da napuste svoje stanove, i olupine od automobila koje su jedva spečalili na rad iz budućnosti! Hoće li nas ponovo stići Šainovićeva inflacija iz ’92. od više stotina miliona procenata, Vučićev inkvizicijski gnev prema medijima i neopisiva Dačićeva ratnička pametovanja?
Možda sve ovo ne dotiče naše razdragane lidere, oduševljene sopstvenom retorikom, kojoj se u akademskom prostoru lišenom ovozemaljskih briga nema šta zameriti. Osim što je besmislena. Politika je za mnoge prosečne ljude postala unosno zanimanje, i oni su se davno osigurali za slučaj svake stagflacije, izolacije ili sanitarnog kordona. I sad mogu da čine šta im se ćefne. Nemam ni jedan razlog da brinem za njih, vodeći srpski umovi će opstati, nezavisno i od blokade koju bi u rodoljubivom zanosu izazvali sami. Siguran sam da će im u ambijentu kontinentalne samoće biti sasvim dobro, čak i lekovito posle svega.
Usred rascepa izazvanog dilemom o tome gde i za kim nacija da krene, izrastao je neočekivano Dragan Marković, zvani Palma, legenda Jagodine i moravske doline. Šta je taj čovek, šarene biografije uopšte učinio što bi ga odvojilo iz tvrdog stroja kome je pripadao? Pa, ništa posebno! Samo je rekao da bi Srbija propala ako se zatvori. „Njegova” Jagodina očekuje preko 14 miliona evra stranih ulaganja. I on se toga neće odreći.
Toliko zasad o životu. Što se ostalog tiče, Srpska radikalna stranka se i dalje drži kao vrhovni patriotski arbitar. Navodno, oni najbolje znaju kako se čuvaju nacionalni interesi, što su i dokazali. Zar smo zaboravili čuvenu parolu „Gde su srpske zemlje, tu su srpski radikali!”. Ali ta mantra sve je više deo atmosfere neprekidnog parastosa, ona je oporo sećanje na nepovratno izgubljeno vreme. I prostor, naravno!
LJ. Stojadinović
[objavljeno: 10/03/2008]
