Izvor: Politika, 01.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izuzeci među porazima
Vredi sada razmatrati pitanje koliko uspešno igraju srpski političari i diplomati kartama koje su im dodeljene.
* * *
Da počnemo s poslednjom kartom – pametnom demokratskom spoljnom politikom. Može se reći da srpski političari dosta dobro igraju na ovu kartu u skorije vreme. Nedavni tekst premijera Vojislava Koštunice objavljen u "Vašington postu" (12. VII 2006) primer je kako se konstruiše argument koji se teško može osporiti. Protivnici, naravno, mogu izneti kontraargumente, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali ne mogu a priori diskvalifikovati argumente zasnovane na opšteprihvaćenim principima međunarodnog prava, i na politici koja teži ka kompromisnom, mirnom rešenju međunarodnih sporova. U ovom pogledu vredi pomenuti i snažnu proevropsku retoriku ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića. Takođe, nedavni diplomatski put Koštunice po prestonicama zemalja Kontakt grupe i predsednika Borisa Tadića po regionu uglavnom su pozitivno ocenjeni. To ukazuje na činjenicu da bi trebalo da budu mnogo češći.
Ovakva diplomatska ofanziva deo je javne diplomatije jedne zemlje – već pomenute "druge karte" kojom mala zemlja raspolaže. Ovde, nažalost, zvanični Beograd ne dobija tako dobre ocene. Da budemo fer, srpski političari su poslednjih godina opterećeni tolikim problemima da bi bilo teško i mnogo iskusnijim političarima u mnogo stabilnijim zemljama da pronađu mudrost i energiju da se uspešno s njima bore. Pored toga, treba priznati da je za vladavine Slobodna Miloševića međunarodni ugled Srbije pao na najniži mogući nivo, tako da je startna pozicija Beograda posle 5. oktobra bila veoma nepovoljna od samog početka.
Međutim, ipak je zaključak neizbežan da je mnogo vremena izgubljeno posle 5. oktobra, i mnoge šanse su propuštene da se uradi nešto pozitivno u svetu. Nerazumno je, na primer, to što je Beograd duži period ostao bez ambasadora u Vašingtonu posle 5. oktobra – iz prostog razloga što razne ličnosti u DOS-u nisu mogle da se usaglase oko kandidata. Ili što Srbija nije posle oktobarske promene angažovala neku od vodećih pi-ar firmi u Americi, kad već od ranih devedesetih godina svi znaju da katastrofalno gubi bitku za međunarodno javno mnjenje. Ili što već tri-četiri godine zvanična Srbija nema nikakvo vidljivo prisustvo u Njujorku, medijskom, kulturnom, intelektualnom i finansijskom centru supersile.
Naravno, u poslednjih šest godina bilo je i uspeha. Srbija se reintegrisala u važnim međunarodnim institucijama, dogovori s kreditorima oko otpisivanja velikog dela inostranih dugova su uspeli, formiran je srpski kokus u američkom Kongresu itd. Ovo su, međutim, relativno retki izuzeci u nizu spoljnopolitičkih poraza koje Beograd doživljava od 1990. godine do danas, i često se stiče utisak da su više rezultat blagonaklonosti inostranih faktora ili individualnih napora ambasadora i stručnjaka, umesto da su proizvod dobro osmišljene, koordinirane, sistematske kampanje državnog aparata. Sve u svemu, opet se čini da Beograd pravi slične greške kao i devedesetih godina. Sada, kao i onda, ne samo da je Srbija izgubila bitku za međunarodno javno mnjenje, nego skoro da se uopšte nije ni pojavila na bojištu. Razumljivo je što su jedan čovek i jedna žena, koji su u suštini bili požarevački komunistički aparatčici, napravili takve greške. Nije razumljivo što se slične greške prave i sada.
Otkud ovakvi amaterski propusti? Više je, naravno, razloga za to. Ali rekao bih da stranom posmatraču nije teško da dođe do zaključka da je predstavnicima srpske političke elite (uz časne izuzetke) toliko stalo do borbe za vlast da ih ne interesuje, ili ne shvataju, da se (kao što smo već rekli) činjenice na terenu na Balkanu stvaraju u Vašingtonu, Njujorku i Briselu, a ne u Beogradu. Ako srpska politička elita hoće da postigne važne spoljnopolitičke ciljeve, mnogo više vremena, energije i resursa mora biti usmereno ka ovakvim ključnim tačkama, a ne ka stranačkim borbama u Beogradu. Naravno, po Srbiji i po raznim kabinetima i ministarstvima postoje veoma obrazovani, profesionalni i kvalifikovani ljudi koji već znaju ove stvari. Oni su sposobni za ovakve poslove. Nažalost, izgleda da još uvek ne predstavljaju kritičnu masu koja bi preokrenula situaciju i mogla da uspostavi novi mentalitet i strategiju u sprovođenju spoljne politike. Ali dokle god se logika, dinamika i filozofska osnova trenutne srpske političke scene – borba za vlast iznad borbe za interese države i njenih građana – ne promeni, ne treba se nadati da će se međunarodni položaj Srbije bitnije poboljšati u dogledno vreme.
Zamenik direktora Hariman instituta, Kolumbija univerzitet, Njujork
Gordon N. Bardoš
[objavljeno: 01.09.2006.]
