Izvor: Blic, 18.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izolacija i usamljenost nas vode u ludilo
Izolacija i usamljenost nas vode u ludilo
PRIŠTINA - U prištinskom Univerzitetskom naselju, u kome je do jula 1999. sa porodicama živelo oko 250 profesora Univerziteta, danas žive samo četiri Srpkinje. Izolovane od spoljašnjeg sveta, ove žene preživljavaju zahvaljujući pomoći Crvenog krsta i nadaju se da će prognani početi da se vraćaju u urbane sredine i da će im, kako reče jedna od njih, na vrata pokucati srpska ruka.
Olgu Marković, Slobodanku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Živković, Slavicu Janković i Miru Mirilović u Univerzitetsko naselje smestila je Unmikova direkcija za imovinska pitanja, uz obrazloženje da je u tom delu Prištine bezbedno. Za svaki slučaj, Unmikov 'Habitat' postavio im je metalna vrata.
- Ne izlazimo i ne znamo šta se u gradu dešava. Iz stana iskočim samo kad dođe autobus kojim Srbe prevoze iz Prištine u Gračanicu, da tamo kupe hranu i lekove - priča Olga Marković.
Sličnu sudbinu doživela je i Mira Mirilović. U njen stan na Sunčanom bregu uselili su se Albanci.
- Živim za trenutak da ponovo sa porodicom zaspim u mom stanu - kaže ona uz konstataciju da življenje u Univerzitetskom naselju liči na život zatvorenika.
- Struju su mi isključili. Fiksni telefoni ne rade, a mobilna mreža Srbije nema signal. Gluvi smo i slepi, jer izuzev albanskih TV programa nijedan drugi ne možemo pratiti - veli Mira.
Slavica Janković, bivši radnik 'Grmije', ostala je bez stana u centru grada. Njen nužni smeštaj progutao je namerno podmetnuti požar 2001. i do danas, posle pet godina, uprkos obećanju predstavnika Unmika da će joj dodeliti drugi, adekvatan smeštaj, živi u strahu da će neko pokucati na vrata i kazati joj da je to stan koji je on kupio.
- Ne znam šta ću ni gde ću, jer me izolacija i usamljenost vode u ludilo - veli Slavica dok u strahu stavlja metalnu rezu na vrata.
Slobodanka Živković pati za očevom kućom i bogatstvom koje su im Albanci zaposeli u Klini i radnim mestom u 'Voćaru', ali je nada ne izdaje.
- Želim da Priština ponovo bude grad Albanaca, Srba, Turaka i Roma kako je to bilo osamdesetih godina. Ne živi se od pomoći Crvenog krsta i minimalca. Boli me i to što u centar grada, koji vidim sa prozora, nisam godinama kročila - kaže Slobodanka.
N. Zejak
.jpg)
