Izvor: Politika, 04.Okt.2013, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgubljeni u vremenu
Zašto sindikati nisu aktivni proporcionalno ekonomskoj katastrofi u kojoj se Srbija nalazi
U organizaciji Udruženja sindikata penzionera Srbije nedavno je organizovan skup „Sindikati danas – šta i kako dalje“. To bi trebalo da bude prvi korak ka javnoj raspravi o tome zašto sindikati nisu aktivni proporcionalno ekonomskoj katastrofi u kojoj se Srbija nalazi i, shodno tome, ugroženosti radničkih prava i prava na egzistenciju.
U ekonomski vrlo razvijenim državama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poput Francuske i Nemačke sindikati su kredibilan partner, najpre, jer sami imaju legitimitet, odnosno imaju odličnu komunikaciju unutar članstva, a drugo, to im daje poverenje, društvenu moć i mogućnost da utiču na odluke vlasti koje se tiču radnika.
Sindikalni pokreti u Francuskoj imaju za cilj da ujedine radnike u različitim preduzećima, te da zajednički brane svoje interese u težnji za poboljšanjem uslova rada, povećanjem plata, skraćenjem radnog vremena, borbom protiv otpuštanja. U zemlji postoji osam sindikalnih organizacija, od kojih su pet reprezentativne. Profesionalni izbori održavaju se na svakih pet godina i tada se biraju sindikalni predstavnici, zastupnici i članovi komiteta, što im daje kredibilitet u razgovoru s poslodavcima i vlastima. Stopa učešća zaposlenih na ovakvim izborima je oko 65 odsto.
Neutralnost sindikata u Nemačkoj, kao i u Francuskoj, garantovana je time što se izdržava samo od članarina i imovine stečene zahvaljujući njoj. Pravo na štrajk regulisano je zakonom. U štrajk se stupa ako tako odluči 75 odsto članova. Štrajkači ne primaju plate, ali im izgubljeni dohodak biva nadoknađen iz tzv. štrajkačkih kasa i ne prekida im se zdravstveno osiguranje. Političke partije veoma pažljivo slušaju sindikate, jer od njihovih poruka zavisi kako će se članstvo opredeliti na izborima.
Za razliku od Francuske i Nemačke, u Srbiji se očigledno može neograničeno biti na čelu sindikata, a da se pri tom ne možete pohvaliti iole značajnim rezultatima. Predsednik se bira delegatski, dok radnici ostaju van izbora. Radničko članstvo se ne pita o tome ko će ih predstavljati. U tri najveće organizacije, Savezu samostalnih sindikata, Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata i Ujedinjenim granskim sindikatima Nezavisnost, vrhovi sindikata biraju se bez učešća ubedljive većine sopstvenih članova. Kako takve organizacije mogu da pretenduju na pokretanje i artikulisanje nekakvog masovnog protesta?
U Francuskoj su sindikati izdejstvovali sedmočasovni radni dan, kompanija „Pežo-Sitroen” odustala je od zatvaranja dve fabrike u zemlji i otpuštanja nekoliko desetina hiljada ljudi, a umesto toga zamrznuće se plate radnicima. S obzirom na beznačajnu inflaciju u Francuskoj, procenjeno je da neće doći do bitnijeg narušavanja njihovog životnog standarda. Lanac parfimerija „Sefora“, protiv kojeg su se sindikati podigli, morao je da obustavi noćni rad sudskom odlukom.
U Nemačkoj, kompanija „Dženeral motors” odustala je od otpuštanja 15.500 radnika i u dogovoru s radničkim predstavnicima, a da bi smanjila finansijske gubitke, došlo je do skraćivanja radnog vremena.
U našoj zemlji, iako je situacija alarmantna, ne postoji ni približno dobra saradnja sindikalnih centrala, a rezultate njihovog delovanja da i ne pominjem. Srbija, uz BiH, Grčku i Španiju, ima procentualno najveći broj nezaposlenih. Ljudi koji su fakultetski obrazovani često rade kao promotori u megamarketima, fizički radnici ili noćni čuvari. Više od polovine mladih nema posao.
Kad je o poboljšanju socijalnog položaja radnika reč, od države ne bi trebalo previše očekivati. Ministarka finansija u prethodnoj vladi Diana Dragutinović navela je svojevremeno da je Srbija nakon deprecijacije dinara dobila jeftinu radnu snagu, „što je naša komparativna prednost“! Ako ministarka u srpskoj vladi, koja bi trebalo da vodi računa o interesima građana Srbije, ovako govori, šta onda očekivati od poslodavaca sa strane? Sledi da će inostrani investitori minimalno platiti radnike u Srbiji.
Za sindikate ne bi trebalo da čujemo samo kada se donosi Zakon o radu ili Zakon o štrajku. Oni bi morali u kontinuitetu da budu prisutni u javnosti kako bi vlast shvatila da ima posla sa uticajnim i znalačkim partnerima.
Sociolog
Branislav Omorac
objavljeno: 05.10.2013.
