Izvor: Politika, 06.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgubljeni raj
"Svedoci smo buđenja latentnog nacizma", nedavno je istaknuto u saopštenju Dokumentacionog arhiva austrijskog otpora (nacizmu i neonacizmu) u Beču.
Uzimajući za povod (neo)nacističke provokacije registrovane širom kontinenta - demonstracije prisutnosti, kako ekstremna desnica tvrdi - ova organizacija je ponudila zaključak: "Senke nacizma nisu nestale ... Vilijam Fokner je bio u pravu zabeleživši da prošlost nije mrtva, nije čak ni deo prošlosti."
Reakcija bečkih antinacista bila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi svrstana u red komentara i analiza koje su osvanjivale paralelno sa vestima o lavini incidenata, za koje je bila odgovorna ekstremna desnica. "Komentar više" iz propagandne radionice Dokumentacionog arhiva, međutim, ukazao je na činjenicu koja se rado prećutkuje - nije reč o nekom novom fenomenu već o postojećem poimanju.
Decenijama potiskivano, rasističko i nacističko raspoloženje obuzima mase u politički i ekonomski pogodnom trenutku - kada se takozvani evropski virus (nacizma) nezadrživo širi po zemljama u kojima se stanovništvo suočava s padom standarda i podrezivanjem socijalnih prava.
Upravo tu se nameću istorijske paralele. Nisu li fašizam i nacizam doživeli procvat u epohi nemaštine i socijalnog beznađa tridesetih godina prošlog veka, od Berlina, preko Beča i Pešte, do Sofije, i preko mora, do Rima? Zašto u drugim državama, suočenim sa identičnim problemima, nije došlo do sličnog razvoja?
Uzroci i uslovi rasta popularnosti ideja ekstremno desno opredeljenih dobošara i sledbenika, dakle, mogu se uzeti u obzir kao objašnjenje, nikako kao opravdanje prestrojavanja. Nemcima i flamanskim Belgijancima recesija nudi izgovor. Šta bi moglo da opravda slične pojave u Austriji koja se nije odrekla socijalne politike - od zakonom propisanih četrnaest plata godišnje za svakog zaposlenog, do besplatnih udžbenika za decu, odnosno po ceni samodoprinosa od 10 odsto za imućnije roditelje? Zašto se u toj zemlji - koja se sama proglasila prvom žrtvom Adolfa Hitlera - šest decenija posle Drugog svetskog rata, od opštine do opštine, vode žučne rasprave da li bi istaknutim bivšim nacistima trebalo oduzeti počasne titule? Šta bi trebalo reći o toleranciji njilaških aktivista u Mađarskoj? Da je reč o "posttranzicionom sindromu"?
Odgovori leže dublje ispod površno uočljivih činjenica. Tragovi i ostaci jednom pobeđenog nacizma svesno nisu zatrti, iz sebičnih razloga - desetine hiljada zločinaca našli su po svršetku Drugog svetskog rata utočište u novim demokratskim okruženjima Istoka i Zapada, jer su bili od koristi. Njihovo nasleđe, servirano na kašičicu, dovodi do formiranja nove, ekstremne desnice - izvesno po ukusu onih koji smatraju da u budućnosti predstoje obračuni između civilizacija i između bogatih i siromašnih. Možda bi suzbijanju jednoumlja doprinelo učestalije pominjanje Elijasa Kanetija: "Pravo na mesto u raju ne može se silom zadobiti... Ali ovozemaljski raj može se prokockati."
[objavljeno: 06/09/2007]
