Izvor: Glas javnosti, 13.Sep.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izdajnik
Već nekoliko dana navrzla mi se na um reč „izdajnik“, pa nikako da s njom svedem uredan račun i razmrsim sitna crevca. Kad je pomnožim i podelim, saberem i oduzmem, uvek, kao da sam razmontirao starinski magnetofon, ostane viška s kojim ne znam šta bih, sem da ga zakujem u neki tekst.
Evo, na primer, već se kolebam da li je, dva reda ispred, trebalo da pomenutu reč nagradim velikim početnim slovom - Izdajnik, i da Institutu za jezik i književnost uputim podnesak zalažući >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << se da se među imenicama opšteg značenja ova reč proglasi izuzetkom i u bukvarima redovno piše velikim slovom. Jer vazda ona i ide uz nekog konkretnog čoveka, uvek i doslovno uz neko konkretno ime, a taj konkretni čovek i to konkretno ime u konkretnom slučaju određuju joj i konkretno značenje.
I sa nasrtljivom rečju „konkretno“ jednom ću se takođe ljudski obračunati, samo zato što je odstupila od usvojenog programa i zajahala misao kao Krkobabić fotelju. Usput, obe poslednje reči uporno pišem malim početnim slovom ne, naravno, samo zbog toga što su opšta pojava, već kako bih na vreme rezervisao mesto na kojem će se pre ili kasnije udomiti reč Izdajnik.
„Brankoviću, kleta izdajice“, „Brankoviću, koljeno izdajno, među Srbe što si otrovano“ Ime konkretnog Izdajnika, sem u izuzetnim slučajevima, obično prati narodna kletva: „Nikada mu šljiva ne rodila“, ili ukoliko je Izdajnik ženskoga roda: „Nikoga joj dojka ne dojila“ Upravo je zanimljiva ta potreba da se Izdajniku, bilo muškom ili ženskom, naknadno, direktno ili indirektno, s ove ili s one strane, prikrati pravo na rođenje ili, još gore, pravo na posmrtni zaborav umesto kojega bi, sudeći prema neizrečenoj želji - eto paradoksa - živo podsećanje na Izdajnikova dela trebalo da večito obeshrabruje pokolenja. Kao da svako pokolenje i svako vreme nema svog omiljenog Izdajnika. Svi izdajnici su domaći, pošto atribut „strani“ narodna tradicija još nije uspela da zalepi drugu i gospodinu Izdajniku. Strani su plaćenici, a izdajnici, po pravilu, domaći, mada Izdajnik istovremeno služi i kao nečiji, strani, nažalost nikada naš, domaći plaćenik.
Otkud baš da mi se Izdajnik zapatio u mislima? „Zavist kleta, izdaja domaća - to je mene k tebi nateralo“ - pravda mi se Izdajnik kroz narodnu pesmu. „Služio sam cara njemačkoga, i izdaju caru učinjeo, u turskoga cara ubjegnuo“ - preuzima reči Mića Latasa, ličkog konvertita. Kud god se okreni: neverstvo, verolomstvo, gaženje zadate reči, odavanje tajne, prelazak na neprijateljsku stranu. Da li je ostalo nešto što neko nekad nije izdao? „Crnojević ja sam, braćo“ - peva kralj Nikola crnogorski - „Boj se svaki mene tiče, a najviše kad izdajstvo nasred doma moga niče! Pa je moje da izdajstvo na izdaju samog pane. Na imenu, časti, kući, slava davna da ostane!“ Ne ume o izdaji niko tako gorko i zanosno da zapeva kao Izdajnik. Izdavanje je, bilo u pesmi ili prozi, nesvršen, trajan oblik izdaje. „Velikaši, grdne kukavice, postadoše roda izdajice“ - konstatuje NJegoš koji, ubeđen sam, nikada nije čuo ni za Mila Đukanovića ni za Borisa Tadića. Ali u jednom Izdajniku zabarikadirali su se svi prethodni i svi budući izdajnici. „Jedan za sve, svi za jednoga!“ - eto još jednog izdajničkog paradoksa. Kad opišeš jednog, opisani su svi; kad je prokazan jedan, što dalje od svih za koje si čuo.
Poštenom čoveku nije ostalo ništa do li da izda Izdajnika, te da i sebe tako svrsta među poštene izdajnike.
