Izvor: Blic, 16.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izdajnička hartija
Gotovo svakodnevno prolazim pored vrata jednog stana na kojima je zadenuta hrpa pisama i drugih hartija. Svakoga dana ih ima sve više. Ne znam gde su domaćini, ali nikako da dođu da preuzmu tu poštu.
Sada ta hrpa izdajničke hartije služi kao siguran znak provalnicima da u stanu već duže vreme niko ne zalazi. U gradu koji ima sve više provalnika, poštari i raznosači reklamnih poruka bi morali da znaju da ne bi smeli da ostavljaju sigurne dokaze da u stanu nema nikoga i da mogu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da prionu na posao. Pretpostavljeni bi morali poštarima da nalože da to ne rade.
Nema prepodneva kad ostanem kod kuće da mi se bar dva-tri puta na interfonu ne oglase mladi glasovi, priznajući skrušeno kako mi zvone da im otvorim vrata ne bi li stavili one silne reklamne poruke u naše jadne poštanske pretince.
Kada bih prihvatio sve te ponude, kuća bi mi bila puna pica, koje dostavljaju (uzgred budu rečeno ohlađene) u stan. Ili bih stalno u stanu imao majstora koji mi radi neku stolariju ili bih se odlučio da popravim slavinu koja mi, istini za volju, već duže vreme kaplje i vapije za majstorom. Problem je što imam toliko ponuda da ne mogu da se odlučim koju da prihvatim.
Jedan deo mojih suseda još nije naučio košarkaške veštine. Jednom sam već pisao kako ne uspevaju da ubace reklamne poruke u uvek spremnu korpu, nego ih nepogrešivo, sa rukama u džepovima, bace mimo korpe. Kad ne pogode od prve, mrzi ih da se sagnu i pokušaju još jednom. Lična na njihovu štetu. Ali nema sudije da ih kazni.
Kad izađem iz kuće, opet me skole devojke i momci da mi trpaju u ruke ponude. Najviše me nervira kad mi nude da učim engleski. Kad mi dojadi, pitam ih džangrizavo zar im ličim na nekog koji ne govori engleski. Oni onda slegnu ramenima ili se nasmeše. Što i nije loš odgovor.
