Izvor: Politika, 15.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izdajnici
Onaj ko lepi takve etikete, za sebe, samozvano, uzima ekskluzivnu poziciju onoga ko je u pravu
"Izdajnici" su se ponovo vratili na našu javnu scenu. Ideja o Vuku Brankoviću nas ne napušta – tačnije, taj drevni mit se ponovo ispostavlja kao zgodno priručno oružje u političkoj borbi. Oružje, emocionalno jako, provereno i delotvorno, kao da se na ovim izborima odlučuje o sudbini Kosova, to jest kao da se sada, pred našim očima, vodi neki novi Kosovski boj, što bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trebalo da znači da na ovim izborima biramo novo simboličko "otomansko ropstvo" ili takozvanu slobodu. Rat ili mir? Jadikovku ili ponosnu himnu? O čemu se radi?
Posezanje za institucijom izdajnika daje gas ovoj našoj ionako tragičnoj priči, dovodeći na velika vrata poznati emocionalni kliše – sve bi bilo savršeno, samo da nije bilo izdajnika među nama. Otuda, sama upotreba tog pojma u javnom govoru, obezbeđuje govorniku početnu psihološku prednost. Reč izdajnik pokriva široki spektar moralnih posrnuća – ona je jednostavno takva da raspaljuje maštu. Izdajnik je moralna nula, onaj koji prodaje veru za večeru, prodana duša i beskičmenjak koji ostavlja na cedilu, zarad novca, moći ili slave, one koji na njega računaju. Nedela izdajnika skupo koštaju sve ostale, osim njega.
Izdajnici su u našem političkom govoru bili vaskrsnuli u Miloševićevoj eri, pošto su prethodno čamili u udžbenicima istorije pedesetak godina. Domaći izdajnici iz Drugog svetskog rata bili su jedini izdajnici, posle Vuka Brankovića, za koje smo znali. Potom je čitava opozicija u devedesetim godinama predstavljala, u očima državne propagande, izdajnički konglomerat stranih plaćenika, da bi se danas, kada nas svi ubeđuju da je sve drugačije nego što je nekada bilo, izdajnici vratili u političku retoriku bombastičnije nego ikad.
Paradoksalno – ovdašnja publika to voli da čuje. Tom jednom jedinom rečju pravi se neka vrsta dajdžestirane verzije istorije. Sa rečju izdajnik, implicira se jasnoća trenutka. Veoma je lako upreti prstom u jednog čoveka, ili u jednu grupu ljudi i označiti ih kao moralni tumor – bez njih bi nam sve išlo kao po loju. Čak i ako nema izdajnika – trebalo bi ih izmisliti.
Retorički inventarijum u kome sve vrvi od pojmova kojima se žigoše izdajnik, zvuči ne samo kao neka vrsta kletve, već i implicite kao poziv na akciju. Sa druge strane, upravo posezanje za tom etiketom u političkoj borbi može da govori o nekoj vrsti panike onoga koji pokazuje prstom na izdajnika. Pošto je to neka vrsta "oproštajnog udarca" to jest, poslednjeg argumenta, upotreba te nalepnice može da predstavlja i neku vrstu rezervnog alibija – ako bilo šta krene naopako – za to će biti krivi izdajnici.
Ali problem sa Srbijom i njenim političkim životom, njenim standardima i njenom "trpeljivošću" leži upravo u mračnoj činjenici da je drugi, to jest onaj koji nije sa nama, odnosno onaj koji ne misli kao mi – potencijalni "izdajnik". Što je još opasnije, reč izdajnik počinje da dobija ideološku konotaciju – u političkim argumentima koji ovih dana pljušte po našoj javnoj sceni, izdajništvom se označava sistem vrednosti, filozofija, pa čak i odabir strane sveta. Evropa ili Rusija, sa vizama ili ukotvljeni u otadžbini – to su samo nametnuti lakmus izbori – radi se o tome da se "izdaja" kao pojam i kao politički kišobran koristi da označi sve ono što je na drugoj strani. Upravo to značenje ukida ideju demokratije i slobodnog političkog prostora – odnosno, ispod žita, vraća na političku scenu Srbije opasnu komunističku parolu o drugome koji je neprijatelj. Ko nije sa nama, ne samo da je protiv nas – već je i izdajnik. Ko ne misli kao mi – taj je prodao dušu đavolu – "ispravno i neispravno razmišljanje", kao propagandni i politički koncept, vraća nas u moralno-političku podobnost ili političku korektnost, svejedno. A to znači da onaj ko lepi takve etikete, za sebe, samozvano, uzima ekskluzivnu poziciju onoga ko je u pravu.
Što se strana sveta tiče koje su nam ovih dana nametnute kao tema, možda bi sada trebalo bukvalno čitati stih Duška Trifunovića – "Sa Istoka kad se gleda – sve je Zapad".
www.mirjanabm.com
M. Bobić-Mojsilović
[objavljeno: 15.01.2008.]
