Izvor: Danas, 18.Dec.2015, 13:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izdaja i komentari
Proces rehabilitacije generala Milana Nedića, predsednika kvislinške kolaborantske vlade u godinama nacističke okupacije, smišljena je i ciljana politička akcija koja je u neskladu sa izjavama premijera, time i s politikom vlade, o modernoj i pristojnoj Srbiji. Proces negira utvrđenje činjenice i narušava pravni poredak, uključujući međunarodne konvencije koje obavezuju na suočavanje s nasleđem Holokausta i svih ostalih zločina nacizma. Javnosti se ovim procesom preti, naročito >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << našim sugrađanima Jevrejima, Romima i svima koji ne pristaju na aboliciju zločinačke ideje i prakse.
Totalitarizam, sa izvesnim antisemitskim crtama, preživeo je Drugi svetski rat, i nije poražen padom komunizma u istočnoj Evropi, raspadom Sovjetskog Saveza, niti reformama u Kini. I prva i druga Jugoslavija bile su žrtve totalitarizma. U Srbiji se komunizam branio, tokom devedesetih, idejom opstanka nacije u istoj državi, čije će se granice i etnička čistota braniti svim sredstvima. Nakon 2000, kad su koincidirali kraj Miloševića i početak Putina u Rusiji, pošto se Jugoslavija raspala na paradigmi postsovjetske agonije, totalitarizam se u Srbiji i njoj podložnom susedstvu obnavljao podizanjem ruske pete kolone, pošto su unutrašnji konfliktni mehanizmi i potencijali svedeni na mirnodopske razmere i lišeni izvesnosti novog razvoja zasnovanom na sopstvenim snagama. U toj koloni je dobrodošao svako. Dobar je i Nedić. NJega uzdižu mentalni i staleški potomci onih koji su mu sudili.
Idejna platforma Nedićeve abolicije zasniva se na negaciji Holokausta izjednačavanjem žrtava Holokausta u okupiranoj Srbiji sa svim ostalim žrtvama (gde su Jevreji i Romi bili ciljane, a svi ostali kolateralne i političke žrtve nacističkog novog poretka, ili žrtve u nacističkim obračunima sa snagama pokreta otpora). Nedićeva abolicija je politička legitimizacija neke buduće kvislinške vlade koja bi se uspostavila uspehom aktivnog otpora evropskoj integraciji i evropeizaciji. Kvislinška propaganda naročito je usredsređena na osporavanje koncepta i dometa primene ljudskih prava u opštem demokratskom razvoju. Kolonu predvode margine nereformisanih službi, koje se legitimišu istupima svojih analitičara i cinkaroša. NJoj su potrebni svi, i tu su svi: slavsko postudbaško građanstvo, kler, virtuelne Obilićke i Obilići, bekaembeemka grupe, nacionalno svesna inteligencija. Odustajanje od privatizacije Telekoma istovremeno je negiranje stavova stručne i odgovorne javnosti koja je pokušavala da odgovori na organizovane pritiske zasnovane na lažima o navodnom dugoročnom profitu javnih preduzeća koja su puka utočišta partijske klijentele, nekad i finansijeri kvislinške propagande, i, naravno, o interesima nacionalne bezbednosti. Koje će zaštititi naš veliki brat i, naravno, "vratiti" nam Kosovo i sve ostalo.
Negiranje uloge srpske kvislinške vlade u realizaciji Holokausta u neskladu je i sa opredeljenjem aktuelne vlade i parlamenta da u ovim danima donesu moralno i politički ispravnu odluku o budućnosti imovine bez naslednika opljačkanoj u Holokaustu na koju sva prava polaže naša jevrejska zajednica. Sudovi su deo državne administracije i instrumenti vladavine prava, time i nacionalne politike.
