Izvor: Politika, 06.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbrisan i prognan u smrt
Tragedija porodice Petronjić počinje 2. septembra 1992. kada je policijska patrola kod Celja zaustavila auto kojim je upravljao Dragomir Petronjić, star 32 godine. Dragomir nije napravio nikakav saobraćajni prekršaj, zaustavljen je nasumice, u rutinskoj kontroli. Tri dana ranije iz Austrije, gde je radio kao sezonac, vratio se kući u Celje da bi produžio važenje pasoša. Sudbonosnog dana kreće u posetu prijateljici Mariji, ali mu policajci bez ikakvog obrazloženja oduzimaju vozačku dozvolu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i ličnu kartu, iako su oba dokumenta bila važeća. "Pustili su ga da vozi dalje, ali su rekli da ih idućeg dana sačeka kod kuće jer će mu vratiti dokumenta. Moj brat nije slutio da ga čeka išta loše, nije bio ništa kriv, niti je ikome išta nažao učinio. Uopšte nije razumeo u čemu je problem. Neka greška, rekao je. Dva policajca su došla kod nas 3. septembra 1992. oko podne i upitala da li je Dragomir kod kuće. Rekli su da mora s njima. Shvatila sam da je nešto krenulo po zlu kada su mu ispred zgrade, kao najgorem kriminalcu, nataknuli lisice", priča za "Politiku" Dragomirova sestra Dragojla Popović.
Otad se Dragomiru gubi svaki trag. Porodica ga je tražila punih 15 godina, uzalud. Do 1995. su se Dragojla, vremešna majka Stojka, teško oboleli otac Rade i Dragomirova ćerka Ranka potajno nadali da je živ. Posle su znali da je mrtav. Prve dve godine otkako ga je slovenačka policija odvela s kućnog praga, Dragojla i Ranka nisu znale šta se sa njim desilo, niti da je on istog dana "upućen preko slovenačko-hrvatske granice" u pakao rata. Ova informacija je Dragojli odškrinula vrata mraka posle bezbrojnih jalovih raspitivanja u policiji i sudu u Celju gde porodici niko nije hteo da saopšti šta se sa Dragomirom desilo.
Da je upućen preko granice, navedeno je u pismu koje je poslao Marko Pogorevc, tadašnji savetnik vlade Slovenije i šef kabineta tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Andreja Štera. Otpisao je Dragojli da je njen brat "prognan iz Slovenije jer je u Sloveniji pet meseci, od 1. aprila do 2. septembra 1992, boravio nezakonito". Lakonska tvrdnja visokog funkcionera policije bila je prvi šok – odakle mu to da je Dragomir u Sloveniji boravio nezakonito kad ga je slovenačka pogranična policija na međunarodnom prelazu Šentilj pustila da uđe u Sloveniju iz Austrije svega četiri dana uoči hapšenja?
Pogorevc je 15. 3. 1994. Dragojli ležerno tvrdio da je takav policijski postupak "uobičajen": "Naši policajci vašeg brata nisu neposredno predali hrvatskim organima bezbednosti, već su usmeno od njega zahtevali da ode iz Slovenije (Celja) u Hrvatsku redovnim vozom". Dragomir, Srbin, u zonu rata nikada ne bi otišao dobrovoljno, već pod policijskom paskom, sigurna je Dragojla. Policijsku prisilu dokazuje uzgredna policijska zabeleška u kojoj je naveden tačan datum i mesto gde je Dragomir prisiljen da pređe na hrvatsku stranu: "Dragomir Petronjić izašao je iz Slovenije u 17.10 sati preko graničnog prelaza Rogatec dana 3. 9. 1992".
Porodica Petronjić se posle Pogorevčevog pisma nadala da je Dragomir u nekom hrvatskom zatvoru ili logoru, sve dok Dragojli aprila 1995. iz Zagreba nije stigao odgovor Nenada Peroša, tadašnjeg načelnika Odjela za potrage i pojačani nadzor Ministarstva unutarnjih poslova Republike Hrvatske, br. 511-01-28-3811/95 MK. Peroš se odazvao Dragojlinoj molbi da joj pomogne, otkrivši da je Dragomir posle Slovenije dva dana "transportovan" kroz Hrvatsku: "Prema evidenciji o primopredaji vojno i radno sposobnih izbeglica – državljana Republike Bosne i Hercegovine, s ciljem vraćanja u matičnu državu, 5. 9. 1992. je na graničnom prelazu na Kamenskem, odnosno Vinjanima vlastima Republike BiH predata grupa u kojoj je bio i vaš brat Petronjić Dragomir, otac Rade".
Pismo završava savetom da se Dragojla za "sve druge informacije obrati vlastima BiH". Dragojla je narednu deceniju potrošila na pokušajima da dobije odgovor iz Sarajeva, a Damir Mašić, službenik ambasade BiH u Ljubljani, na "Politikino" pitanje o Dragomirovom slučaju (maja 2007) izražava sumnju da je opis Dragomirovog puta između Slovenije i Vinjana na hrvatsko-bosanskoj međi tačan, jer smatra nemogućim da bi se "nešto slično dogodilo u vreme najgorih ratnih okršaja".
Rekonstrukcija Dragomirove deportacije pokazuje da je on prebačen iz kontinentalne Hrvatske do nekoliko stotina kilometara udaljenog graničnog prelaza u blizini Metkovića. Ukratko, slovenačka policija je uz medijaciju hrvatskih kolega Dragomira izručila tadašnjoj Herceg-Bosni, organima bosanskih Hrvata koji su se u HVO borili protiv Srba i vlasti u Sarajevu. Neizbežno je pitanje kako je moguće da Slovenija dugogodišnjeg stalnog stanovnika Celja baci u rat i izruči strani za koju je znala da će u osobi, koja pripada srpskom narodu, prepoznati nacionalnog neprijatelja, i sve to u vreme masovnih likvidacija civila?
Izgleda neverovatno, ali vrh slovenačke policije brani se neznanjem. Prema rečima odgovornih u policiji Celje, policajci "nisu znali za rat u Hrvatskoj i Bosni".
Dragojla je tek krajem devedesetih godina prošlog veka, kada je u Sloveniji posle prve odluke Ustavnog suda pokrenuta javna rasprava o nezakonitosti "izbrisa", shvatila da je i njen brat nevina žrtva nezakonitog brisanja iz registra stalnog stanovništva Slovenije. Vozačka dozvola koja je Dragomiru oduzeta uz druga dokumenta bila je potpuno važeća legitimacija, izuzev pasoša koji je baš tada istekao.
U arhivu celjskog suda za prekršaje gde je policija privela Dragomira zbog "ilegalnog boravka", pronašli smo dokument P2722/92 koji od 2004. više nije dostupan! U dokumentu je pisalo koji sudija za prekršaje je kaznio Petronjića pod (danas znamo – nezakonitom) optužbom da nema dokumenta i na licu mesta naplatio kaznu u vrednosti današnjih 20 evra. Iako sudija Dragomiru nije izrekao "meru bezbednosti proterivanja stranca iz države", a presuda postajala pravosnažna tek 12. 9. 1992 – policija mu nije dozvolila ni da se javi porodici već ga je odmah izručila Hrvatskoj.
Ranka i Dragojla i danas žive u Celju. Ranka danas ima onoliko godina koliko je imao njen otac kada je odveden na smrt.
--------------------------------------------------------------------------
Slovenački ratni zločin
Dragomirov slučaj nije usamljen. U slovenačkim arhivima postoji trag da su do 1992. sudije za prekršaje u Celju izrekle četiri "mere bezbednosti proterivanja stranca iz države", ali među njima nije Dragomir. Međunarodne konvencije, na čije poštovanje se obavezala i Slovenija, zabranjuju proterivanje stranca u ratne zone. Policajci koji su "obrađivali" Dragomira Petronjića bili su u njegovom domu, kod njegove porodice i uverili se da je stanovnik Celja, a uprkos tome su ga proglasili "ilegalcem iz Bosne" i sa lisicama na rukama izbacili u najkrvaviji rat u Evropi posle Drugog svetskog rata. Istražujući Dragomirov nestanak, primili smo 7. 3. 2007. pismo Darka Belaka, predsednika okružnog suda u Celju, koje dokazuje da slovenačka policija ne samo da je kršila međunarodne konvencije nego se postavila i iznad zakona. Presuda sudije P2772/92, upozorava Belak, nije izrekao meru "deportacije stranca«. Tako je Dragomir na stratište poslat – nezakonito, čak i prema tada važećim zakonima.
[objavljeno: ]
