Izvor: Politika, 10.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izborna oluja
Izgleda da Amerika nema izlaznu strategiju iz Iraka. Taj rat nije izgubljen, ali ne može se dobiti. To bi moglo da znači tek nešto povoljniju okolnost od poraza. Vojnički bilansi Pentagona su depresivni. "Munjevita operacija" se pretvorila u dugu agoniju, dovela Irak skoro na ivicu građanskog rata. Ostavila najmoćniju silu na svetu bez odgovora: šta će se dogoditi posle, šta je sledeći korak?
Američki izlaz iz iračkog peska možda će biti složeniji nego vađenje iz vijetnamskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gliba. Biće manje bolan, pre svega po broju žrtava, ali svakako teži. U Vijetnamu je poginulo više od 50.000 američkih vojnika. U Iraku manje od 3.000. U Vijetnamu su ginuli regruti obveznici. U Iraku isključivo profesionalci. U prvom slučaju smrt je bila "patriotska obaveza", u drugom posledica opasnog posla.
Republikanci Džordža Buša doživeli su ubedljiv poraz na izborima za Predstavnički dom i Senat. Pao je i Donald Ramsfeld, ministar vojni, kao prva realna žrtva vojno-političke konfuzije i izvesne panike u republikanskom frontu. To je kazna biračkog tela za "brljanje" administracije i vojne elite, pre svega po Iraku. Ali, poruka se možda odnosi i na druge ciljeve ekspanzije ili regione ostvarivanja "američkih nacionalnih interesa". Sada je teško proceniti da li je američki glasač nezadovoljan efektima globalne militarne ekspanzije ili uopšte ne pristaje na nju. Ili je to kombinacija oba razloga.
Balkanska "mikroanalogija" ratnih posrtanja mogla bi da se primeni na sudbinu Miloševića i ocenu koja se mogla čuti posle njegovog pada: "Srbi nisu oterali Miloševića zbog ratova koje je vodio, nego zato što ih je izgubio!"
Svet ipak možemo razumeti kao Makluanovo "globalno selo", koje pod planetarnom informativnom presijom uspostavlja relativno ujednačene kriterijume. Izborna populacija je slično reagovala u Americi, u Italiji i Španiji (posle terorističkih napada), na Balkanu (posle ratova), pa i u Velikoj Britaniji, gde je Bler pao još pre izbora. Samo zbog toga da sa sobom ne bi povukao (u izvestan poraz) čitavu stranku.
Zbog svega toga, može se razumeti da je poraz republikanaca rezultat sindroma, koji je sastavljen od mnoštva akumuliranih činilaca. Tu su svakako agresivnost bez razloga, nasilničko mesijanstvo i bespogovorna arbitrarnost. Rezultat toga je planetarni odijum, otpor medija, izostanak razumevanja za američku misiju i za logiku njene politike. Tome se mogu dodati i sve brojnije (i sve grublje) anegdote na račun predsednika Džordža Buša, njegovog obrazovanja, gafova i nebrojenih pravopisnih i govornih greške.
Ipak je on ostvario porodičnu misiju i neuspeo pokušaj Buša seniora iz Pustinjske oluje: svrgao je s vlasti Sadama Huseina i to je njegov adut.
Nema mnogo razloga za očekivanja da će se američka politika osetno promeniti. Sve mane u spoljnom nastupu, koje su detektovane, neizbežno ostaju. Ali će bar imati rigorozniju kongresnu kontrolu. Pri tome, nema mnogo nade da se napravi politička revizija odnosa prema Kosovu i Metohiji. Ta akcija je delo upravo demokratske ekipe, na čelu sa Vilijamom Klintonom.
Ljubodrag Stojadinović
[objavljeno: 10/11/2006]
