Izvor: Politika, 07.Mar.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbeglištvo je isto u svim vremenima
Izgon iz zemlje, ili grada, ili kulture, ili porodice do današnjeg dana zadržao se kao veoma oštra kazna
Nova knjiga priča Vide Ognjenović „Živi primeri”, u izdanju beogradskog „Arhipelaga”, prepliće nekoliko portreta junaka, koji su stvarni i mogući, „kao da su od krvi i mesa”. Junaci ovih priča intenzivno preispituju život i ispovedaju neponovljivost egzistencije, kroz posmatranje reke ljudi u jednom danu, moderni umetnički performans… a naslovna priča >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pripoveda ne samo o izbavljanju dvoje dece iz represivnog komunističkog režima, već preispituje stvarno značenje humanosti u modernom svetu. Ove priče bave se i pitanjima pripadnosti određenoj sredini, kao i pojedinim vrednostima, svetovima.
Milisav Savić napisao je da se otmenost vaših pripovedaka otima svakom regionalizmu. I ova vaša pripovedna zbirka otvara geografsku širinu, ali kroz temu izbeglištva. Na koje sve načine tema izbeglištva ukazuje i na probleme identiteta?
Najpre pod izbeglištvom podrazumevamo i prinudu koja ga je uslovila, bilo da je ona lične, ili opštije prirode. U ovom drugom slučaju najčešće je u pitanju nacionalno, političko, socijalno ili neko drugo određenje zbog kojeg se prisilno menja sredina. Ako identitet čini skup nasleđenih i stečenih činilaca, podataka, ili osobina, razumljivo je da svaka nova situacija, kao i neželjene promene okolnosti življenja, izazivaju svojevrsnu, rekla bih, identitetsku neurozu, prihvatanja ili otpora. I taj binarno-opozicioni položaj postaje zajednički okvir novog izbegličkog identiteta, sa svim pojedinačnim varijantama. I osim onih spoljnih razlika, izbeglištvo je u tom pogledu isto u svim vremenima. Pa zar se izgon iz zemlje, ili grada, ili kulture, ili porodice nije do današnjeg dana zadržao kao veoma oštra kazna?
Kako ste ovaj problem prikazali kroz složenu kompoziciju knjige, koja čini gotovo romanesknu celinu?
Pisala sam o različitim, ali uvek živim, primerima voljnog i nevoljnog izbeglištva, od menjanja kontinenta, zemlje, sredine, do bekstva u predeo izabrane sfere lepote kao što je, recimo, junak u priči „Smrt labudova”izabrao da živi izvan zadatog sveta i, bar u svojim mislima, izbegao u svet jednog jata lepih i zagonetnih dugovratih ptica.
Vaši junaci pripovedaju, u skladu sa onom drevnom potrebom da se kazuje i da se sluša. Međutim, koje vrste intriga i preloma u životu junaka su za vas kao pripovedača najznačajnije?
One koje su i za junaka i za čitaoca potpuno neočekivane, koje su stvar onog sasvim nepredvidivog, a opasnog komedijanta slučaja, kako je te nagle ispade iz Dekartovog sistema zvao Crnjanski. Za tu začudnu energiju koja u trenu sve okrene s glave na noge, humani poredak sveta je po svemu sudeći tek samo igračka. Pišući o njenim zaokretima, pokušavamo da joj nekako bar naslutimo ishodište, ali slučaj sam po sebi i dalje deluje kao plod najsmelije i ničim neograničene mašte koja se, najčešće surovo, meša u stvarnost. Imanentan mu je jedino naš strah od njega i uzaludni pokušaji da ga predupredimo.
U jednom slučaju, pripovedač se ironijski odnosi prema pitanju nostalgije (ukus paradajza iz našeg Pomoravlja isti je kao austrijski). Da li je i to način suprotstavljanja ograničenjima koje nosi regionalno?
Jeste i to, ali uglavnom je topriča u kojoj se raspravlja na temu one izbegličke dihotomije: pristati na novu sredinu i njene uslove, ili se uporno odupirati i tvrdoglavo živeti u tom otporu između dve sredine, u jednoj fizički u drugoj duhovno. I to smatrati nekom vrstom osvete za tu stalnu privremenost i osećanje nepripadanja.
Da li je naše vreme pogodno za stvaranje „ljudi bez svojstava”, koji su mesto našli i u vašoj prozi?
Pa šta da vam kažem o ovom našem vremenu. Informacije nikad brže, a razumevanje nikad površnije. Danas, kažu, ko nije distributer, nije ni kreator. Marketing uspešno potiskuje sve vrednosti koje se ne mogu neposredno unovčiti i izraziti tržišnim brojkama i procentima. Moralni obzir se smatra nemodernim opterećenjem. Menadžer je jedini stručnjak čiji se savet uvažava, jer on može da proda i robu s greškom, čime inače potvrđuje svoje menadžersko umeće. Naše vreme manje ceni sposobnost proučavanja, a uglavnom priznaje i ceni veštinu snalaženja. Ono što tome ne služi, ima male šanse. Stvarnost je postala tržište, u kojem je cilj profit, a u okviru sredstava da se do toga dođe, jedino „svojstvo” koje se traži jeste snalažljivost, a šta sve staje u taj sasvim elastični okvir, bolje da se ne pitamo...
Kako komentarišete izuzetno mala izdvajanja za kulturu u srpskom društvu?
Na lestvici društvenih vrednosti, kultura je izražena brojem koji nije ni ceo jedan procenat. Time je glasno rečeno: šta će nam kultura kad imamo marketing i menadžere čija snalažljivost može da pokrije sve nedostatke ponuđene robe. Oni će sve to srediti favorizujući ultrazabavnu amatersku muziku i slobodnu pornografiju, i to ne samo u filmovima za odrasle, već u širokoj ponudi za sve uzraste.
Prema vašem iskustvu, koliko se u svetu visoke politike i diplomatije može za jednu državu učiniti jezikom kulture?
Veoma mnogo, ali ovim novcem i ovakvom brigom za kulturu šanse su male i kod kuće i u svetu.
Marina Vulićević
objavljeno: 07.03.2013.
