Izvor: Vesti-online.com, 13.Mar.2011, 07:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Izbegličke muke bivšeg aviomehaničara

Zoran Gajić je nekada radio u najpoznatijoj jugoslovenskoj fabrici aviona SOKO u Mostaru. Bio je odličan mehaničar, majstor bez koga se bukvalno nije moglo u pojedinim procesima proizvodnje vojnih letelica tadašnje JNA. Sa ocem, majkom i bratom živeo je u svom gradu na Neretvi. Sve do 1994, godine kada su Gajići morali da napuste ovaj deo nekadašnje Jugoslavije. Šibani izbegličkim vetrovima, obreli su se u Kraljevu. U Mostaru je ostao jedino majčin grob!

Posle teškog >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << izbegličkog života u Kraljevu, sa ocem i bratom je uspeo da napravi kuću u Ribnici. Da bi preživeo, počeo je da pravi motike. Prodaje ih na pijaci.

- Nešto sam morao da radim i dosetio sam se da je ovo poljoprivredni kraj, pa su ljudima potrebne i motike. Međutim, ubrzo sam shvatio da sam se prevario. Verujte, kada ima kupaca, a počeli su radovi u baštama, zaradim 800 dinara. Ali, kada se uzme u obzir koliko plaćam zakup tezge, drvo za držalice i metalni delovi, ne ostaje mi mnogo - kaže Zoran.

Ni posle 17 godina života u Kraljevu, nije izgubio hercegovački naglasak. Reče, to i majčin grob su jedino što mu je ostalo od rodnog grada. Ni on, ni brat se nisu ženili. Najbolje godine su mu prošle u borbi za opstanak. Naslonjen na držalicu za motiku, priseća se svog rodnog grada kraj Neretve.

- Nigde mi nikada neće biti bolje. Ipak, odlazio sam nekoliko puta u Mostar i shvatio, nije to više to! Nekada su se ljudi cenili i voleli bez obzira na veru, a sada je sve podeljeno. Žalim za prošlim vemenima i metalnim "pticama" koje su letele nebom, a ja gledao gore znajući da je u svakoj bio ugrađen i deo mene. Bilo i prošlo, sve je nestalo u trenu - sa setom govori Zoran.

Na pitanje podseća li ga Ibar na Neretvu, Zoran nam je kazao da postoje određeni tokovi ove reke u gradskom delu.

- Baš na tim mestima volim da sedim i tada, u talasima Ibra najjasnije vidim moju Neretvu. Ipak, nedostaje mi onaj miris mora koji dopire od Ploča i Metkovića. To se ne zaboravlja -veli Gajić.

- Beže ljudi od motike. Ne interesuje ih zemlja, a gola leži pored njih. Kada se samo setim bašta u dolini Neretve dok posmatram Ibar, bude mi teško zbog ovog naroda ovde. Niko neće zemlju da radi, a hektari stoje na obali pusti - primećuje naš sagovornik.

I sada, dok u kućnoj radionici pravi motike, izađe kada začuje zvuk aviona.

- Lepo mi je da ga gledam kako kruži među oblacima. Samo sada su svima koridori suženi, izdeljeni. Velika je i lepa bila naša Jugoslavija - kaže Gajić.

Za razliku od većine njih koji su doživeli Zoranovu sudbinu, on misli drugačije.

- Nisu političari krivi. Narod je kriv što im je verovao, a to i danas čini. Ne shvatam kako je moguće da posle svega i dalje to traje. Mi Srbi iz BiH i Hrvatske, tu strašnu grešku, smo i te kako osetili na svojoj koži. Ne dao Bog nikome - kaže on.

Nastavak na Vesti-online.com...