Izvor: Nezavisne Novine, 13.Jan.2016, 20:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Izbegavanje neizbežnog

Pričali smo i o republičkim izborima. Ja sam, kao premijer, rekao da bih voleo da ih izbegnemo, ali da to zavisi i od atmosfere u društvu i drugih okolnosti. Kada vidite da se neko ne bavi ničim drugim nego lažima, onda ne možete nekada drugačije da odgovorite, rekao je posle međustranačkog susreta unutar vladajuće koalicije predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić.

Šta bi to Vučić da izbegne?

Vanredne parlamentarne izbore u Srbiji, vanredne, ne redovne, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << će, ako ih bude zajedno s redovnim lokalnim i pokrajinskim, biti negde na polovini mandata njegove Vlade. Koja je na vlast došla na prethodnim, takođe vanrednim parlamentarnim izborima. Upravo voljom Aleksandra Vučića, tada formalno "samo" vicepremijera i čelnika najveće partije Srpske napredne stranke, a suštinski i tada, kao i sada, najmoćnijeg čoveka Srbije.

Kako se izbegavaju vanredni parlamentarni izbori?

To bi, valjda, trebalo da znaju i poletarci u politici i u pravu, nije to brzi voz ili grudva snega koja se kotrlja niz brdo pa moraš da upregneš sve sile da se ne sudariš; naprosto ih ne raspišeš.

Odnosno, ne oboriš sopstvenu vladu ostavkom, ne raspustiš parlament, ne izazoveš političku krizu...

U čijim su rukama izborni mač i svila? Pa, kao i sve drugo u Srbiji, u Vučićevim. On je taj, apsolutno su saglasni i vlast i opozicija i analitičari i to ponavljaju stalno, koji jedini odlučuje kada će i u kom formatu građani na birališta.

Ima li ikakvog razumnog razloga da Vučićeva vlada ne dovrši mandat? Nema i neće ga skoro biti na političkom vidiku.

Pre dve godine Srpska napredna stranka s političkim prirepcima na listi osvojila je najviše mandata i mogla je sama da formira vladu; za njima je sledila lista koju vodi Socijalistička partija Srbije i te dve grupacije danas imaju bezmalo četiri petine poslanika - oko 200 od 250. Mogu sve, demonstriraju to iz dana u dan; ima ih više nego dovoljno i za naredni vruć politčki krompir - ustavne izmene.

Ima ih toliko da mogu da izglasaju, na primer, da je danas 5. oktobar 2000. Ili da smo svi u Srbiji visoki i plavi s plavim očima. Na "sitnice" kakve su budžet, tužioci, (ras)prodaja poljoprivrednog zemljišta, Beograd na vodi i slično, ne treba gubiti vreme - sve su već izglasali. Ili nisu izglasali, zavisno od odluke na vrhu.

Nema razloga da tako ne nastave, jer je upravo brojnost u parlamentu, gotovo monolitnost, ono što im garantuje politčku snagu. Pa, zašto bi rizikovali i išli na vanredne izbore? Šta to premijer podrazumeva pod "atmosferom u društvu i drugim okolnostima" koje bi ga mogle navesti da, ipak, ide na novu proveru moći?

Formalno, kako rekosmo, nema niti jednog razumnog argumenta. Nema ni neformalno, pošto sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju nadmoć pre svega samog Vučića u odnosu na sve ostale političare i njegovog SNS-a u odnosu na ostale stranke. Iz dana u dan, ni trenutka u trenutak, prosto brišu kao gumicom sve eventualne protivnike i oponente. Tako bar izgleda.

Opoziciju, onu levo i još levlje od sebe, Vučić i SNS su rastočili na sitne komade, ne samo politički, već korišćenjem svih javnih resursa, uključujući medije, institucije i pravosudni sistem podelili su se uzduž i popreko. Toliko da ih teško ko može sastaviti, iako baš tu političku scenu levo i levlje svi u Srbiji i dalje vide kao mogućeg kalifa umesto kalifa, dakle kao eventualnu novu vlast ako ikada do smene na vrhu dođe.

Desno se osvrću retki analitičari i civilno društvo, a ostali se ponašaju kao da ih nema, uključujući i samu vlast. A desno su Šešeljevi radikali, isti oni iz koji su nastali naprednjaci pre nešto više od sedam godina. Desno su i već ujedinjeni ostaci Koštuničine Demokratske stranke Srbije i ultranacionalnog pokreta "Dveri". E, sad, isti oni istraživači javnog mnjenja kažu da će te dve liste, ako izbora bude, sigurno ući u parlament; moguće je čak da će Dačićevim socijalistima oduzeti već tradicionalno drugo mesto.

A šta posle može biti to samo Tarabići znaju.

Pitanje je, dakle, da nije upravo tu ključ "atmosfere i okolnosti"? Da li su Vučiću potrebni novi saveznici ili bi da ih izbegne? Golim okom bi se reklo da mu nisu potrebni, posebno što je ove godine na političkom meniju dosta važnih stvari, poput pomenutog ustava, nastavka kosovskog dijaloga, otvaranja novih poglavlja u pregovorima s EU, jačanja saradanje s NATO-om...

U tim osetljivim stvarima Vučiću desnica samo smeta, pošto njen glasniji deo i dalje sanja veliku Srbiju, Kosovo i Metohiju bez internih granica, oznaka državnosti, sa srpskim kao zvaničnim jezikom i ćirilicom kao jedinim pismom, pravoslavljem kao zvaničnom religijom. Oni vole Srbiju u savezu s Rusijom i Belorusijom, a ne s Briselom, sve ono o čemu Vučić danas govori drugačije nego pre desetak godina.

Desnica, čak ni njen umiveniji deo u liku DSS i njegove liderke Sande Rašković-Ivić, Vučića, odnosno njegove ideje, može samo da osporava. Sada to čini na nevelikom medijskom kolaču i kroz stranačka saopštenja koja vide samo oni koji idu na sajtove; kroz parlament bi to bilo bučno i zaista javno.

Njih, posebno radikale i radikalke, nije lako, ma šta nije lako, nije moguće obuzdati, pokazuje čitava nova višestranačka parlamentarna istorija. Oni pljuju, psuju, tuku, bacaju čini i kletve, čupaju kablove i mikrofone, polivaju predsedavajućeg, gađaju cipelama...

Ili ih je, ipak, moguće obuzdati? Ili bar podmititi novim statusom?

Sada nisu u Skupštini, niti bilo gde gde se odlučuje; njihov politički uticaj je minoran, kao i finansije. Eventualnim ulaskom u parlament opet bi bili važna značkica na političkom nebu i ne bi morali da se bakću televizijskim rialitijima, nego bi imali obezbeđen prostor za politički šou uživo. Svi bi ih videli i čuli, a suštinski se ništa ne bi promenilo - odluke bi i dalje donosio Vučić, a oni bi statirali. Kao što sada statira parlamentarna opozicija. Pri čemu bi, faktički, bili suodgovorni za sve odluke. I to ne samo naredne dve godine, nego naredne četiri.

U celoj priči ne teba smetnuti s uma da u čitavoj Evropi jačaju ekstremi, i levi i desni, te da će se zbog zaoštrenih kriza taj trend nastaviti. Neminovno na račun političkog centra i umerene desnice, u šta spada i SNS. Pa, kad je već tako, bolje ih je imati na oku i pod kontrolom, nego pustiti ih da rastu bez kontrole.

Toliko o izbegavanju neizbežnog.

Nastavak na Nezavisne Novine...