Izvor: NoviMagazin.rs, 14.Jan.2020, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izazivanje sukoba i krize: Društva otimačine i sukoba
Mitropolija crnogorsko-primorska ne proizvodi poželjne podanike već političke oponente koje suštinski nema ko da artikuliše jer je crnogorska opozicija najvećim delom paravan delovanja srpskih vlasti i jedini program koji ona nudi zasniva se na emocijama i istorijskim mitovima. Stoga je udar na imovinu SPC iz više razloga koristan za oba režima
Piše: Ognjen Radonjić
Ove odrednice u naslovu svakako su zajedničke odlike >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Srbije i Crne Gore, s tim što je ta druga država, nakon donošenja Zakona o slobodi veroispovesti, u dodatnom previranju. O ovom, nesumnjivo protivustavnom Zakonu i dalje se može raspravljati, ali isključivo u okviru institucija: od Ustavnog suda Crne Gore i Venecijanske komisije do Strazbura.
Ključno je, međutim, pitanje zašto je Zakon na brzinu i baš sada donet i zašto bi potencijalni sukobi odgovarali i srpskom i crnogorskom režimu.
Živimo u društvu preraspodele u kojem se politička i finansijska moć stiče putem otimačine i skretanja javnih resursa u privilegovane privatne ruke, a ne kroz kreaciju nove vrednosti. Napredna društva, sa druge strane, svoj progres zasnivaju na preduzetništvu i novim poslovnim rešenjima. Glavni resurs u tim društvima su obrazovani građani. Obrazovani građani su artikulisani, svesni svojih prava i ne libe se da se bore za njih. Oni su skeptični, postavljaju pitanja i traže odgovore. U društvima preraspodele država nije viđena kao servis građana već kao nekakva batina. Da bi takav sistem funkcionisao, neophodan sastojak su podanici – oni koji poverovaše, a ne videše, koji klimaju glavom i kliču vođi.
Otuda nije iznenađujuća simbioza države i crkve na našim prostorima – kada tu dođe do raskola, drma se svaka svetovna vlast.
I do raskola je došlo. Mitropolija crnogorsko-primorska ne proizvodi poželjne podanike već političke oponente koje suštinski nema ko da artikuliše jer je crnogorska opozicija najvećim delom paravan delovanja srpskih vlasti i jedini program koji ona nudi zasniva se na emocijama i istorijskim mitovima. Stoga je udar na na imovinu SPC iz više razloga koristan za oba režima.
U svom nedavnom tekstu slovenački sociolog Sergej Flere ukazuje na to da je Evropski sud za ljudska prava zainteresovan za ostvarivanje celine verskih sloboda koje, između ostalog, podrazumevaju pravo na svojinu. To nužno ne znači da verske zajednice moraju da imaju svojinu, ali oduzimanje te svojine, u kojoj se odvija verski život neke zajednice kojim se ne ugrožavaju prava drugih, nužno ugrožava slobodu vere te zajednice. Flere potom ukazuje na paradoks crnogorskog Zakona o slobodi veroispovesti, kojim se crkvena imovina vraća državi, i to u periodu kada su Ustavom razdvojena crkvena i svetovna vlast. Otuda, sasvim je moguća namera da se pravno neutemeljeno oduzeta imovina SPC stavi na raspolaganje nekanonskoj i malobrojnoj Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, čime bi se uspostavili važni preduslovi za buduću masovnu regrutaciju podanika, ovoga puta onih poželjnih.
Nadalje, crnogorsku vlast već godinama potresaju ozbiljne korupcionaške i kriminalne afere. Slično srpskoj, ova vlast se održava kroz zarobljene institucije i medije, privilegovanu grupu privatnika blisku vlastima, nacionalističke ispade opozicije i ucenjene glasače zaposlene u javnom sektoru i preduzećima pod njenom kontrolom. Najžešći udarac dosad zadao im je insajder Duško Knežević. Stoga se donošenje ovog zakona čini kao zgodna prilika da se odvrati pažnja stanovništva od gorućih životnih pitanja.
Kompatibilan s tim dešavanjima je geostrateški cilj suzbijanja ruskog uticaja u regionu. Ovaj uticaj posebno je u Crnoj Gori narastao pre petnaestak godina, kada je dozvoljeno masovno useljavanje ruskih bogataša koji su nemilice, verovatno kroz proces pranja novca, kupovali imovinu u crnogorskom priobalju. Stanovništvo je od tog useljavanja imalo koristi jer je došlo u poziciju da svoju neproduktivnu dedovinu proda za dobre novce. I tada je to svima odgovaralo. U međuvremenu okolnosti su se promenile jer je Crna Gora postala članica NATO. Pritom se šuška da je sve ovo samo uvod za donošenje sličnog zakona na Kosovu.
OGROMNE SVOTE: Na koncu, ne manje važno, u pitanju su ogromne svote novca. Kako pišu crnogorski mediji, u priobalju nije najveći biznis turizam već građevinsko zemljište. Mitropolija crnogorsko-primorska u opštini Budva u svom vlasništvu ima oko milion kvadrata zemljišnih parcela. U Buljaricama ima uknjiženih desetak parcela na samoj obali mora i iznad magistrale. Mitropolija je, prema ovim izvorima, lukrativno baratala tim zemljištem jer je u dogovoru sa opštinskim zvaničnicima izdavala dozvole za gradnju turističkih objekata, vila, sportskih terena i javnih garaža. Crnogorska vlast je posebno zainteresovana za pomenutu imovinu u Buljaricama, u koju su Arapi iz Katara spremni da ulože milijarde dolara.
Arapske investitore zastupala je 2014. sestra predsednika Crne Gore i sva je prilika da je nešto ozbiljno zapelo u tim pregovorima s Mitropolijom, već verziranom u građevinskom biznisu. Iste godine se u ovaj proces umešala i nekanonska Crnogorska pravoslavna crkva, koja je zatražila da se pokrene krivični postupak protiv SPC koja je neovlašćeno na 99 godina izdala zemljište katarskoj kompaniji jer, kako je tvrdila, sva pokretna i nepokretna imovina manastira “Gradište” u Buljarici pripada crnogorskoj državi, a ne SPC. Zanimljivo, neposredno nakon donošenja spornog Zakona oglasio se i Duško Knežević, koji je izjavio da crnogorski režim već deset godina pokušava da otme ovo zemljište kako bi postigao dogovor s katarskim investitorom.
SKRETANJE PAŽNJE: Ova kriza, po istom principu skretanja pažnje, odgovara i srpskom režimu ogrezlom u korupciji i aferama: od Krušika, Jovanjice, rušenja u Savamali, Beograda na vodi i naplatne rampe u Doljevcima do falsifikovanih diploma i lokalnih šerifa – seksualnih predatora i piromana.
Za ovu priliku važan je i jaz unutar SPC između dvojice Irineja koji podržavaju srpsku vlast, s jedne strane, te Amfilohija, Grigorija, Maksima, Atanasija i drugih, koji u predsednika Republike očigledno nemaju poverenja. Udar crnogorskih vlasti na mitropolita Amfilohija dobra je prilika za srpske vlasti da konsoliduju svoje političke pozicije unutar crkve.
Srpski tabloidi uporedo neumorno rade na konstrukciji veza između Amfilohija i Đilasa. U tom procesu svesrdno im pomaže crnogorska opozicija, koja je protiv mitropolita jer poziva na uzdržanost i mir. Njihov pouzdani saradnik je, čini se, Duško Knežević, koji medijima otkriva da u slučaju nemira vojska i policija neće krenuti na narod.
Karakteristika i jednog i drugog režima je da svoju snagu značajnim delom crpu iz unutrašnjih sukoba. Zbog toga je poželjna nova podela, ovoga puta među intelektualcima. Dok su, na primer, srpske vlasti neumorno napadale Univerzitet u Beogradu i rektorku, u ovom slučaju je, barem u početnim koracima, njihova reakcija upadljivo izostala. I pored toga, reagovala je grupa intelektualaca i političara koja je optužila srpske vlasti da raspiruju sukobe i ugrožavaju suverenitet Crne Gore koja je povratila svoju državnu nezavisnost “ukinutu nakon srpske okupacije 1918” i u čijoj destabilizaciji, između ostalih, učestvuju i naše “najveće opozicione stranke”. Ubrzo je usledio odgovor, takođe intelektualaca, koji su ništa manje “biranim rečima” stali u odbranu SPC od “besomučnog progona” i “razbojničkih namera države Crne Gore.”
Propratni tekstovi ovih peticija pozivaju se na istorijske podatke kojima bi trebalo, zavisno od potrebe, da se opravda konfiskacija crkvene imovine ili njeno puno raspolaganje od Mitropolije. Ključno je da ovu vrstu rasprave prosečan građanin ne može da isprati razumom, ali svakako može emocijama. A kao što znamo, pred emocijama argumenti nemaju šta da traže, zbog čega svoj put do niskih strasti glasača pronalazi, recimo, lupetanje ministra spoljnih poslova koji je zatražio od svih Crnogoraca u Srbiji da se izjasne o ovom zakonu i postavio pitanje da li oni treba da zadrže srpsko državljanstvo u slučaju da ga podržavaju.
Nije sporno da je veliki broj potpisnika ovih peticija učinio to iz uverenja, ali upotreba jednog izrazito oštrog diskursa, u situaciji kada u Crnoj Gori ključa, samo ide naruku srpskim i crnogorskim vlastodršcima. Očekivano, paralelno su organizovani ulični performansi plaćenih ekstremista koji podrazumevaju nacionalističke ispade, paljenje crnogorske zastave i pogrdna skandiranja, tek da bi nas ovdašnji vlastodršci podsetili da i od najgorih postoje gori. Time je ujedno poslat podsetnik međunarodnoj zajednici ko je zapravo garant regionalnog mira.
SUKOB INTELEKTUALACA: Na kraju, pojavila se treća peticija, ovoga puta akademske zajednice i građanskih aktivista, koja u jednom umerenijem tonu poziva na dijalog u rešavanju pitanja verskih sloboda i imovine Mitropolije crnogorske-primorske. Zanimljivo, među više hiljada domaćih intelektualaca koji su potpisali ove tri peticije nalazi se svega desetak osvedočenih boraca protiv akademske nečestitosti i/ili srpske autokratije, što se jasno vidi iz odsustva njihove podrške raznim drugim inicijativama, uključujući i onima koje su dolazile sa univerziteta.
Sve u svemu, iskustvo nas uči da su na ovim prostorima najveći okršaji započeli baš sukobima među intelektualcima.
Kada razum poklekne, lokalni vlastodršci ostvaruju svoje ciljeve. Trgovina ljudskim dušama za njih je mala cena, koju su i te kako spremni da plate. Na nama građanima je da budemo svesni tih zlokobnih manipulacija i da ne ustuknemo u svojoj borbi za demokratiju i slobodu. Jedini garant mira i prosperiteta su sloboda govora i medija, nezavisne institucije i podvojenost sudske, izvršne i zakonodavne vlasti. U procesu uspostavljanja takvog sistema i njegovoj budućoj kontroli presudnu ulogu imaju građani.
*Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
