Izvor: Politika, 23.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izaći iz kolektivnog
Kada se opredelio da novo, striktno humanitarno poglavlje svoje karijere započne prikupljajući pomoć za najugroženije među najugroženijima – 7.417 stanara kolektivnih centara – Vlade Divac je napravio pravi potez: izbeglice i raseljeni dobili su zaštitno lice koje ogromna većina građana voli.
Najdalekosežniji učinak akcije "Možeš i ti" verovatno će proizaći iz velike popularnosti ovog bivšeg košarkaša. Kampanja je već stvorila utisak poverenja u realnost problema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za čije rešavanje on traži podršku. Samo putem SMS-a, za svega nekoliko dana, prikupljeno je više od sto hiljada evra.
Ipak, ta suma nije ni blizu onoga što je potrebno, čak i kada joj se pridodaju izvanredne individualne donacije Divčevih prijatelja. "Možeš i ti", prva akcija Humanitarne organizacije Divac (HOD), ima za cilj "trajno zbrinjavanje svih raseljenih i izbeglih ljudi koji žive u kampovima širom Srbije". Pri tome, porodica Divac ima veliko iskustvo u humanitarnom radu i već je do sada bila aktivna u više kriznih područja sveta.
Odluka HOD-a da se usredsredi na trajno zbrinjavanje izbeglica u Srbiji implicira američki "pristup" problemu, gde je porodica Divac i započela svoj humanitarni rad: držati se konkretnog, s definisanim okvirom pomoći naspram potreba. Ovaj, pak, konkretan problem jedan je i od naših najsloženijih socijalnih galimatijasa: za potpuno zatvaranje kolektivnih centara (KC) neće biti dovoljna najavljena kupovina seoskih imanja, a može se u veoma velikom procentu pokazati i kao neadekvatno rešenje – osim ako ne bude koordinisano nizom pratećih mera za koje je potrebna podrška vlade.
Takav akcioni plan, da bi bio uspešan, morao bi biti i dugoročan. Ovo nije jedan od onih poslova gašenja požara. Koliko je poznato, HOD je dobio podršku Ministarstva za rad i socijalnu politiku, Komesarijata za izbeglice Republike Srbije i UNHCR, u smislu da su obavljene konsultacije i dogovorena saradnja.
S tim što saradnja može početi obezbeđivanjem pouzdane statistike. Do danas je ostao nepotpun i proizvoljan socijalni i medicinski profil ljudi u kolektivnim centrima. Dobar profil je isto što i dobar plan i izvestan way out.
Među ovim stanovnicima nema više onoliko starijih ljudi kao što je to nekada bilo: poslednjih godina takvi su uglavnom grupisani u nekoliko novoformiranih gerontoloških centara, iako ima i onih koji nisu pristali na takvo rešenje. Preostali su najteži slučajevi, pre svih fizički i mentalno oboleli ljudi, vezani za kampove u blizini gradova, zbog lečenja. Krnjača (trenutno sa više od 400 ljudi), još od prvih ratnih godina, bila je upravo takav centar: ovde sobe dele deca i odrasli sa posebnim potrebama, oni "zdravi", i teški dijabetičari, i samohrane majke. Veliki broj ljudi pati od hronične i nelečene depresije. Mnogo je alkoholičara. Ima i samaca, za koje uopšte nema ideja kuda i kako sa njima – kupiti kuću za jednog? Puno je porodica sa decom za koje je seosko domaćinstvo bar naizgled dobra prilika, ali one su pretežno grupisane blizu gradova gde deca idu u školu i gde ima nekakvih izgleda za posao. Najveći kolektivni centar u Srbiji okuplja 618 ljudi, od kojih je više od 200 dece. Nalazi se u Smederevu, u ORA Sartid, i jedan je od najstarijih u regionu.
Najgore je ipak onima na jugu zemlje, gde u barakama starim 30 godina ima po 18 improvizovanih soba i samo jedan mokri čvor. Da li će akcija obuhvatati i nepriznate, "ilegalne" kolektivne centre? Beograd ima veoma dugu tradiciju takvih naselja. U jednom od njih (mislim u Višnjici) pre nekoliko godina pronađena je beba koju su preko noći izujedali pacovi po licu i pojeli nekoliko prstića na rukama. Za KC se saznalo tek kad je beba dovedena u bolnicu. Aktuelni komesar Dragiša Dabetić naročito je zaratio sa Romima sa Kosova koji su odbili ponuđene lokacije van glavnog grada. Pre dve godine, u februaru, dvoje romske dece je izgorelo u kartonskim kućama ilegalnog kolektivnog centra u Novom Beogradu. Romi i ostali raseljeni svakako će biti najveći izazov, a oni predstavljaju većinu u KC: prema podacima Komesarijata za izbeglice (od ovog 1. septembra) u Srbiji van Kosova postoji 66 kolektivnih centara, a na Kosovu još 18, i u njima je broj raseljenih (5.287) više nego duplo veći od broja izbeglih (2.130).
Romi i ostali raseljeni u ogromnom broju nemaju dokumenta. Izbeglice nisu državljani Srbije zbog čega se (opet?) može kao problem postaviti pitanje vlasništva nekretnina. Ukoliko HOD bude radio u koordinaciji sa UNHCR (koji je najfleksibilniji od svih raspoloživih institucija), postoje protokoli koji prate trajna rešenja i koji podrazumevaju, između ostalog, i da stanari KC sami pronalaze kuće u kojima žele da žive. Treba li reći da se ti ljudi apsolutno ne snalaze i da nemaju novac za putovanja? Ključno pitanje ipak je preživljavanje van kolektivnih centara koje sada znači i sigurnu ishranu, a status izbeglice i raseljenih i – socijalnu zaštitu. Vlasnici nekretnina ne mogu zadržati ove statuse. Potrebno je dakle misliti i o pomoći bar u nekom prelaznom periodu dok ne ožive seoska domaćinstva ili se ne reši pitanje pouzdanih prihoda. Velika koncentracija KC upravo je u najsiromašnijim regionima: Negotin, Zaječar, Kragujevac, Kovin, Kraljevo... Privatizacija ih je u potencijalnim regionima postepeno ali temeljno pogasila – onim tempom kojim su se prodavale fabrike po čijim su halama i barakama izbeglice godinama živele. Preostali su oni u regionima za čije fabrike i hotele nije bilo interesovanja. Ovakvi problemi su možda i čekali nekog sa entuzijazmom jednog Divca.
autorka knjige "Politička upotreba izbeglica"
[objavljeno: ]
.jpg)
