Izvor: Politika, 21.Jun.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iza paravana njihove važnosti
Povodom teksta „O prasetini i srpskim univerzitetima“, „Politika“, 6. juna
Pre mesec dana smou „Politici“ mogli da pročitamo šta potpredsednik Svetske banke misli o učešću i odgovornosti eksperata u vezi sa postojećom ekonomskom krizom. Ono što bi moglo da se istakne iz tog razmišljanja jestezapravo jedna upitanost nad činjenicom o kakvim se stručnjacima radi. Kako valorizovati njihova znanja, ako su posledice njihovog delanja milionska nezaposlenost i besperspektivnost. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Da li se oni i dalje mogu baviti poslom kojim se bave (i naplaćivati bonuse) ili bi ih trebalo zameniti i prepustiti stručnoj literaturi kao loš presedan.
Kad se osvrnemo na domaći teren, šta je moguće uočiti? Naša vlada i moglo bi se reći celokupan vladajući establišment vrvi od profesora, doktora nauka, eksperata, stručnjaka i analitičara. Kad bi se samo mogli prebrojati svi koji s nekom od univerzitetskih titula sede u ministarstvima (ministri, sekretari, pomoćnici i dr.) možda bi mogao da se formira još jedan univerzitet u Srbiji. A kakvi su rezultati? Da li su njihova moć i stručnost u istoj srazmeri sa stanjem u državi? Ko je odgovaran za činjenicu da se univerzitetski profesori i naučni saradnici iz raznih oblasti toliko „trpaju u vlast“? I zašto se oni toliko bore da budu u vlasti?
Da li se nekom učinilo da je lakše baviti se politikom s titulom doktora nauka ili je diploma postala titula koju u mnogim slučajevima, kao titulu koju nose oni što imaju plavu krv, prenose na svoju decu? Zato danas imamo fakultete i katedre gde se deca sadašnjih profesora, političara, zapošljavaju i ostvaruju „naučne“ karijere. Kada ćemo shvatiti dubinu ponora takvih diploma? Potpredsednik Svetske banke podsetio je na neke moralne dileme.
Današnja pravna regulativa dozvoljava da se ljudi s profesorskim zvanjima bave politikom i naravno da primaju dohodak sa više strana. Predaju na više fakulteta uz dodatni rad u državnim institucijama, i obratno. Naravno, postavlja se pitanje kada i kako stižu da obnove svoja znanja i ugrade ga u nove publikacije namenjene studentima, naučnostručnoj javnosti? Kada su našli dovoljno vremena, pored, kako sami kažu, državnih obaveza od 12 časova dnevno, da završe svoje teze, master radove ili disertacije?
Kada se zbog krize (moralne) u društvu traže načini kako obezbediti radno mesto svom detetu, očekuje seda profesorska deca nasleđuju katedre (šta li će biti kad počnu da nasleđuju službeničke položaje?), ili da u manje bolnoj varijanti to bude dete čije je radno mesto plaćeno iako su u pitanju radna mesta gde bi trebalo da dolaze najdarovitiji a ne najbliži po rođačkim, kumovskim, partijskim i inim vezama. Za posledicu imamo degradaciju i smanjenje intelektualnog kapaciteta umesto da nam svaka generacija bude iznad prethodne. S druge strane, stalnim podizanjem kriterijuma za izbor u istraživačka zvanja, što pretpostavlja promociju i napredovanje istraživača, mi se danas nalazimo u situaciji neprekidnog „ceđenja suve istraživačke drenovine“, dopisivanja na publikacije i organizovanje bezbrojnih i beskonačnih skupova.
Šta nam je činiti? Trebalo bi onemogućiti da državni službenici, uključujući i one izabrane u parlament, zloupotrebljavaju svoje profesorske titule i da iza paravana njihove važnosti za društvo imaju ekstraprihode. Ovi prihodi nisu sami po sebi opasni koliko je opasno ono što izlazi iz klupa posle predavačkih gostovanja (turneja) po fakultetima. Možda će to biti stepenik sa kog više nećemo ići dole (očigledno je da se silasku ne nazire kraj) već ćemo gledati da krenemo stepenik više.
*Viši naučni saradnik, Naučni institut za veterinarstvo, Novi Sad
*Mreža Žene protiv nasilja
Igor Stojanov
objavljeno: 21.06.2013
