Izvor: Politika, 17.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz srca do univerzuma
Članovi Mediale su istraživali čudesne prostore, izvan sive realnosti kojom su bili okruženi, a koji su se nalazili u slikama starih majstora
Fenomenalna vrata visoka šest metara, na Trgu Nikole Pašića, u veličanstvenoj zgradi.bivše banke (i bivšeg Centralnog komiteta SK), delo arhitekata braće Brane i Petra Krstića, graditelja crkve Sv. Marka),i veliko stepenište vode u tajnovit prostor; izložbu Medijale sa slikama uspomena i sećanja na veličanstvene šezdesete, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kako sada iz ove vremenske distance izgledaju.
Tu je celo društvo umetnika koji su kreirali atmosferu i duh tog perioda i kasnije nastavili individualnim putem plodnog stvaralaštva svako ponaosob, a opet su imali zajedničku liniju koju su nazvali Medijala.
Sećam se kako su objašnjavali kako je to srednja linija, koja ide iz srca do univerzuma, i linija vertikale uma.
To je bilo zajedničko plodonosno istraživanje sopstvenog unutrašnjeg života, koje su umetnički izražavali svaki na sebi svojstven način.
Osećanje za prostor
Oni su istraživali čudesne prostore, izvan sive realnosti kojom su bili okruženi, a koji su se nalazili u slikama starih majstora.
Milić od Mačve u kome je posle tri godine paralelnih studija na Akademiji i Arhitekturi, prevagnuo slikar, superioran crtač građevina i arhitekture, kaže u svojoj knjizi; "Prvoj Povjesnici": "Bio sam tada na neki način povlašćeni početnik – slikar sa dva fakulteta, na kojima su delale grupe beogradskih fantastičara, stopljenih kasnije u jedno telo, prozvano Mediala. Na arhitekturi sam sreo i družio se sa Peđom Ristićem, zvanim Isus, s Đorđem Kadijevićem, Leonidom Šejkom, Sinišom Vukovićem, Mihajlom Čankom, a nešto kasnije sam upoznao i Vladu Veličkovića, a na Likovnoj Akademiji, sa Dadom Đurićem, Urošom Toškovićem, Oljom Ivanjicki, Mihajlom Čumićem, Prvoslavom Arsićem i Kostom Bradićem. Između ove dve grupe arhitektonske i likovne, formila se i treća sa Mirom Glavurtićem, Milovanom Vidakom (bivšim oficirom), i pravnikom Svetom Samurovićem".
Eto jezgra ove grupe koja se okupila skoro slučajno, a svojim talentima i individualnostima obeležila našu epohu. Njihova prva zajednička izložba bila je u galeriji ULUS-a, u ulici Vuka Karadžića, 1954/55, a zatim u Grafičkom kolektivu 1959. godine, gde se već pojavljuju u punom sjaju.
Leonid Šejka, arhitekta, bljesnuo je tada kao slikar, koji je nažalost rano preminuo, i ostavio izuzetno vredno slikarsko i pisano delo, u duhu starih majstora, sa atmosferom vermerovskih enterijera i traganjem za geometrijskim oblicima i prelamanjima svetlosti, kroz drago kamenje, u svojoj ranoj fazi, da bi na kraju završni ciklus njegovih slika imao za temu ogromno zagušujuće nagomilavanje nepotrebnih stvari i otpada, što su odlike ove civilizacije.
Arhitekta Predrag Ristić, zvani Peđa Isus, arhitekturu je video kao spoj umetnosti, graditeljstva i muzike. Njegov diplomski rad bila je Koncertna dvorana u obliku instrumenta okarine, maestralno konstruisana po matematički vođenoj sopstvenoj teoriji akustike, u duhu organske arhitekture, oko čega se podigla velika buka na Arhitektonskom fakultetu, gde je vladala stroga pravolinijska disciplina, šine i lenjira, dominantna u to vreme, pre pedeset godina, pa često i do dana današnjeg. Muzički instrument koji je u to vreme konstruisao i nazvao ga "drndafon", proizvodio je neobične tonove pomoću metalnih klinaca koji su virili iz plemenitog drvenog dela instrumenta neobičnog oblika. On je bio privremeni poligon za Peđino eksperimentalno istaživanje akustike, dok nije dobio priliku da gradi crkve.
Drveno potkrovlje u oduzetoj porodičnoj kući na Senjaku, bilo je stecište umetnika, a izvedeno na minimalnoj osnovi, sa stepenicama "hoću-neću" za svaki korak, bilo je otkrovenje prostornih čudesa, neverovatnih obrta i iznenađenja. Još veće iznenađenje je bila njegova kućica na drvetu na špicu Ade Međice na Savi, remek delo koju je sam izgradio od drveta, gde je svaki pedalj ima svoju funkciju i smisao a savršeno se uklapa u prirodu i pejzaž. Nadimak Isus dobio je jer je bio veliki vernik u vreme kad je to bilo skoro zabranjeno, i kada je na najveće praznike dolazilo po desetak ljudi u crkve.
Bio je i maltretiran od strane vlasti u to vreme. Najzad je našao svoj mir u projektovanju crkava i konaka, kojih je izgradio osamdeset i osam, a možda mu je najlepše zdanje crkva u Trebinju po testamentu Jovana Dučića i mnoge druge. Saborni hram u Podgorici, crkve u Apatinu, Ravnoj Gori, Ostrogu, Gackom, Ubu, Birmingenu, Hanoveru, Sidneju...
Nažalost, žali se Isus, "retko koja je izgrađena sasvim po celovitom projektu, svi hoće strasno i bezobzirno da budu umetnici-autori i da se time lično obeleže, ne primećujući da su time samo unakazili projekt".
U Gracu je doktorirao sa temom: "Rekonstrukcija arhitekture Lepenskog vira" i bio gost profesor na fakultetu. Njegov naučni rad publikovan ovde 1968., tek sada je na putu da bude priznat od naših zvaničnih institucija. Ristić je sada profesor na Akademiji SPC za umetnosti i konzervaciju.
Arhitekt Vladimir Veličković je u početku radio nekoliko arhitektonskih konkursa, i sarađivao sa Bogdanom Bogdanovićem, ali je ipak i u njemu prevagnuo snažan talenat slikara, koji se pojavio kao izvorni fenomen doživljaja očajanja i straha, krvoločnih pacova koji jedu ljude, i košmarima izmrcvarenih figura u trku, koje stradaju očajnički bežeći, i pokušavajući da negde stignu. Arhitekta je vidljiv samo u osećanju za prostor u slikama. On je prošle godine dobio najviše priznanje Akademije u prestonici umetnosti, u Parizu.
Treća dimenzija
Cela ova grupa bila je sa veoma izraženim induvidualnim osećanjem prostora, kao i Olja Ivanjicki, koja je posle prvih uspelih slika, od vajara postala slikar, prva iskoračila u treću dimenziju, počevši da pravi kutije i kutijice u koje je smeštala svoje ideje, koje ste tako mogli dodirnuti, i cela izložba je bila enterijer sa ličnim obeležjem.
Siniša Vuković, član grupe, takođe je arhitekta. Milovan Vidak nije bio, ali se strastveno bavio arhitekturom slikajući "Veliko suđenje"; kao dvorac, hram, zamak, u veličanstvenoj centralnoj perspektivi sa mnoštvom stubova i arhitektonskih elemenata i osvetljenim nebom u pozadini.
Ovenčani svetskom slavom, upravo su umetnici članovi grupe Mediale, Dado Đurić, čija moćna ogromna višemetarska platna krase najveći centar moderne umetnosti "Žorž Pompidu" u Parizu i Vlado Veličković, koji je tamo postao član Akademije. Olja Ivanjicki i Milić od Mačve, čija su dela u mnogim muzejima sveta, ostali su ovde.
Milić od Mačve, je autor "Rastuće perpektive, one koja ide iz srca", i "Posvete prahu Leonida Šejke", i veličanstvene "Vavilonske kule" i mnogih naših manastira i crkava, živopisac cele Voždovačke crkve, koja je dragulj našeg fresko slikarstva, kao i "Kule na sedam vetrova na Zvezdari", koju je sagradio kao graditelj.
Mirjana LUKIĆ
[objavljeno: 17.03.2007.]
