Izvor: Politika, 14.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz pakla ponovo do zvezda
Dva sata njegovog koncerta definiše rokenrol: to je zabava i emotivni stres, vrisak i šapat gitara u talasima
Specijalno za "Politiku"
Peruđa, jula – Od hiljada upaljenih šibica u beogradskoj hali Pionir u oktobru 1979, do raznobojnih ekrana mobilnih telefona u julu 2006, Erik Klepton se spustio u pakao, vratio na raskršće i odabrao drugačiji put, isključio struju da bolje razume poruke svojih učitelja i ponovo postao zvezda. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dva sata njegovog koncerta, nedavno održanog u Peruđi, na Umbrija džez festivalu, definiše rokenrol: to je zabava i emotivni stres, respekt prema tradiciji i autentičan odgovor, vrisak i šapat gitara u talasima. To su krv, znoj i suze. Program ove turneje osvetljava ključne albume: "461 Ocean Boulevard", "Slowhand" i aktuelni "Back Home" zastupljeni su sa po dve, a "Layla" i "Journeyman" sa po tri pesme. Četiri numere pripadaju ranom bluz nasleđu.
Osim Kleptona, gitare sviraju Dojl Bremhol Drugi, jedan od vodećih bluzera sa nove teksaške scene, i Derek Traks, član poslednje inkarnacije "Allman Brothers Band". Retro-hipi izgled i slajd bravure Traksa prizivaju duh Djuena Olmena i asociraju na saradnju njega i Kleptona u okviru nikad prežaljenog sastava "Derek and the Dominoes". Zajedno, trojica priređuju gitarsku svirku kakva se odavno nije čula! Klepton je stvarno doživeo bluz i sada ima pravo da bude njegov glavni promotor – u ovom društvu, to je susret ambijenata Misisipija, Teksasa, Zapadne obale i britanskog bluz rasada, fini hod po istoriji žanra i istraživanje perspektiva. Kris Stenton (klavir) i Tim Karmon (orgulje/sinti) postavljaju bogate harmonije, Vili Viks (bas) i Stiv Džordan (bubnjevi) naglašeno čvrst ritam, a dve prateće pevačice i tri duvača ("The Kick Horns") upotpunjavaju kolorit izvrsnog sastava.
Već u ranoj fazi koncerta bend će se potpuno rasvirati u "Got to Get better in A Little While", "Everybody Oughta Make a Change" i tradicionalnu "Motherless Children". U bluz baladi "Old Love" gost je gitarista Robert Krej, čiji je bend nastupio u uvodnom delu večeri. Po prolivanju prvog znoja, na redu je muzika bez struje, uz malo suza. Počinju samo gitaristi uz šuštanje metlica po dobošu ("Back Home" i "I am yours"), priključuju se duvači za tugaljivo zavijanje u bojama Nju Orleansa ("Nobody Knows you when you're Down and Out"), da bi spritualno-ljubavna "Running on Faith" izvela na scenu i ostale, za veliki finale akustičnog bloka.
Sa obradama Džej Džej Kejlovih pesama "After Midnight" i "Cocaine", koje je Klepton uzdigao do statusa rok himni, jasno je da se koncert primiče kraju. "Layla" je nezaobilazna i tri gitare "puštaju krv", pa jecaju na preludiranje Krisa Stentona, u maniru Bobija Vitloka tj. originalne verzije. Obavezan je i "Wonderful Tonight", za horsko pevanje svih okupljenih u areni Santa Giuliana. Za dugi "blues jam a la Clapton" odabrana je pesma Roberta Džonsona "Little Queen of Spades": Klepton počinje mirno, u maniru "Spororukog", drugi solisti polako pojačavaju napetost, da bi se sve trijumfalno raspuklo jednom modulacijom i grmljavinom Erikove gitare, nalik raskošnom vatrometu.
"Crossroads" je bis, i na sceni je opet Robert Krej – domaćin ove velike predstave simbolično želi da pokaže koliko duguje Afroamerikancima i na kakvim je raskršćima bio. Put koji je konačno odabrao svetli pobedničkim sjajem, a jedna od sledećih stanica ove moćne družine je Budimpešta, 18. jula. Šta bolje preporučiti za to veče?
Vojislav Pantić
[objavljeno: 14.07.2006.]
