Izvor: Politika, 16.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ivana Stambolića ubila tajna policija
Ivan Stambolić otet je 25. avgusta 2000. godine u Košutnjaku u Beogradu. Istog dana ubijen je u šumi na Fruškoj gori. O njegovoj sudbini nije se znalo ništa do policijske akcije "Sablja", u proleće 2003. godine, kada je jedan od onih koji su ga ubili odlučio da progovori. Posle sudskih postupaka u tri stepena, utvrđeno je da je zločin naredio Slobodan Milošević.
Za ubistvo Stambolića sudilo se u postupku koji se odnosio i na pokušaj atentata na Vuka Draškovića, lidera SPO-a, u Budvi. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Iako je u optužnici označen kao naručilac oba zločina, Milošević za života nije odgovarao zbog likvidacije jednog i pokušaja ubistva drugog političkog protivnika. U vreme vođenja postupka bio je u pritvoru Haškog tribunala, pa je postupak protiv njega bio razdvojen.
Na optuženičku klupu izveden je glavni organizator oba zločina – Milorad Ulemek Legija, komandant rasformirane JSO (tada u sastavu tajne policije) kome su sve tri sudske instance izrekle i potvrdile najstrožu kaznu po našem zakonu od 40 godina. Ista kazna izrečena je i Branku Berčeku, pripadniku JSO, koji je sa dva hica iz pištolja tipa "bereta" ubio Stambolića i sa osam ranio Draškovića. Na 35 godina zatvora osuđen je Nenad Bujošević, a na 30 Duško Maričić i Leonid Milivojević.
Kao jedan od saučesnika, na 15 godina zatvora osuđen je Radomir Marković, bivši načelnik RDB-a, dok je zbog neprijavljivanja zločina dvogodišnjom robijom kažnjen Milorad Bracanović, bivši zamenik načelnika BIA. Jedan od saučesnika u zločinu Nenad Šare, postao je svedok saradnik u procesu. On je tokom akcije "Sablja" imenovao ubice Ivana Stambolića, a zatim odveo policiju na Frušku goru i pokazao mesto gde je bilo zakopano telo.
Šare je svedočio, a sud utvrdio, da su on i Berček prišli Stamboliću dok je džogirao blizu restorana "Golf" u Košutnjaku, predstavili mu se kao policajci i naredili mu da uđe u kombi. U vozilu ga vezuju "lisicama" i odmah odvoze na Frušku goru. Usput im se pridružuju Maričić, Milivojević i Bujošević. Vezanom Stamboliću naređuju da kleči pored iskopane jame, dok se oni dogovaraju ko će da puca. Berček mu zatim ispaljuje dva hica u potiljak. Njegovo telo pada u jamu. Berček mu skida "lisice" sa ruku. Maričić posipa kreč i vodu, a zatim lišće, zemlju i biber, kako bi telo ostalo neotkriveno.
Marković je prethodno dostavio Ulemeku fotografiju i papir sa podacima o Ivanu Stamboliću. Bracanović je, kako je utvrđeno, od Ulemeka saznao za plan o ubistvu Stambolića, ali nije učinio ništa da taj zločin spreči. Ulemek je kasnije za uspešno obavljen zadatak isplatio po 20.000 nemačkih maraka pripadnicima JSO.
Prvostepena presuda izrečena je 18. jula 2005. godine, drugostepena godinu dana kasnije, dok je konačna odluka doneta letos. Utvrđeno je da je Milošević bio nalogodavac likvidacije političkih rivala.
Tadašnji zamenik specijalnog tužioca Mioljub Vitorović, u završnoj reči na suđenju, rekao je da su se tokom 2000. godine na burnoj političkoj sceni Srbije sudarile dve političke strane, različitih ideoloških programa i profila. Uoči septembarskih izbora, Stambolić i Drašković pomenuti su kao mogući predsednički kandidati. Milošević procenjuje da to može da ugrozi njegovu vlast i moć i odlučuje da ih obojicu likvidira.
– Pred sudom nisu samo okrivljeni, već i režim Slobodana Miloševića, koji je imao neograničenu vlast, zasnovanu na pravu na nasilje, uz moćan državni aparat koji je koristio instrumente represije, radi kontrole u svim oblastima života. Pucnji u Stambolića i Draškovića su pucnji u pravo na drugačije mišljenje. Istorija očekuje odgovor i osudiće sve što nije adekvatan odgovor na zločin režima Slobodana Miloševića – rekao je Vitorović u vrlo upečatljivoj završnoj reči.
U vreme kada je Stambolić otet i ubijen, već se znalo da će kandidat opozicije na izborima biti Vojislav Koštunica, a ne Ivan Stambolić. To je na suđenju posvedočio Branislav Kovačević, lider Koalicije "Šumadija". Kovačević je rekao da je Stambolić pristao da bude predsednički kandidat ukoliko budu ispunjena dva uslova – da ga podrži cela opozicija i da mu jedini protivkandidat bude Milošević. Ipak, 4. avgusta 2000. odlučeno je da kandidat DOS-a bude Koštunica. Stambolić je nastavio da podržava opoziciju. Po svedočenju Kovačevića, nije bio sujetan.
Katarina Stambolić, supruga Ivana Stambolića izjavila je posle presude da smatra da je za njegovu smrt odgovorna i Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića.
– Ona je glavni organizator ubistva mog supruga, ali i drugih zločina u Srbiji – rekla je Katarina Stambolić.
Međutim, Mirjana Marković nikada nije čak ni saslušana povodom ubistva Stambolića, jer je pre otkrivanja tela i počinilaca već napustila zemlju. U medijima je objavljeno da je Mirjana Marković, nekoliko nedelja pre nestanka Ivana Stambolića, na glavnom odboru JUL-a izjavila: "Ovi četnici, Koštunica i njemu slični nisu opasni, najveća opasnost preti od povampirenih kadrova sa Osme sednice".
U svojoj knjizi "On, ona i mi", novinar i publicista Slavoljub Đukić opisuje prilike uoči Osme sednice Centralnog komiteta KPJ: "Proračunata priprema puča počela je takoreći neposredno posle izbora novog partijskog vrha. Milošević je stvorio svoju ekipu, okupio brojne saradnike i ojačao partijski aparat koji je Stambolić marginalizovao... a iza kulisa je Mira Marković. Ona je prvi njegov savetnik, ona podgreva Slobodanove ambicije, piše njegove govore, okreće ga protiv Stambolića. "Nas je Mirjana razdvojila", govorio je Ivan...
Kada je 25. avgusta 2000. godine Ivan Stambolić nestao, mnogima je bilo jasno da se neće vratiti. Već tada se sumnjalo da ga je i sama pomisao o povratku na političku scenu koštala života.
-----------------------------------------------------------
Praćen još 1988. godine
Stambolića su ubili pripadnici tajne policije, u čijem sastavu je bila JSO. Njihove kolege počele su da prate bivšeg predsednika Srbije odmah posle Osme sednice.
Prema dokumentu Službe državne bezbednosti pod nazivom "Informacija", koji je objavio "Nedeljni telegraf", Stambolić je još od 1988. godine bio neprekidno pod prismotrom Državne bezbednosti, čiji je šef u to vreme bio Dragan Mitrović. Primenjene su sve metode – praćenje, prisluškivanje, cinkarenje. Tokom nadgledanja nije otkriveno da su Stambolić i njegovi saradnici radili protiv države, da su se naoružavali, organizovali, već naprotiv, da su živeli povučenim porodičnim životom.
[objavljeno: ]
