Izvor: Blic, 23.Feb.2015, 18:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ivan Tokin -najnormalniji čovek u kafani
Bio sam ništa dugo u životu - priznaje autor jedne od trenutno najtraženijih domaćih knjiga.
Posle dvanaest sati provedenih na poslu u advertajzing agenciji, Tokin, autor knjige „Najnormalniji čovek na svetu“, sačekao me je u jednoj od retkih preostalih autentičnih kafana u centru Beograda.
- Umoran sam, brate, ali ajde da pričamo - kazao mi je Tokin dok smo sedali za sto u uglu prekriven kariranom šarom.
- Ovde ti je dobra dunja, kajsija odlična... >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ali šljiva je šljiva - obrazložio je perspektivu Tokin. Klimnuo sam glavom i brkati konobar je ravnim tonom potvrdio dve šljive.
- Dobra je terapija ova šljaka od pola dana. Za moju lenjost. Uči me disciplini. Isto kao i pisanje - započinjemo razgovor uz nazdravljanje. Dok rakija klizi niz grlo, čudim se kako pisac hit romana mora da radi do devet uveče.
- Pa nema udobnog života od pisanja romana. Evo sad su pustili u prodaju četvrto izdanje i to je oko 7.000 prodatih knjiga. Ugovori sa izdavačkim kućama, ako ne želiš u estradu, uglavnom su skromni. Stigne za račune, malo klope, neki provod u kafani... Zato sam kopirajter i učim da pravim reklame - priča Tokin.
Ivan Tokin (1971) je pisac o kojem se mnogo priča ovih dana. Ljudi su zavoleli Tokinovo pisanje kroz kolumne u „Siti magazinu“ o svakodnevnim stvarima kao što su kuvanje, ljubav prema ženi, lojalnost psa, dobijanje batina... Običan svakodnevni život u kojem često ne stižemo da uživamo u današnje vreme tema je njegovog prvog romana „Najnormalniji čovek na svetu“ (Samizdat B92), koji je pre nekoliko dana doživeo četvrto izdanje. No Tokin je pisac samo nekoliko godina unazad. Pre toga je bio kuvar, službenik u revizorskoj kući...
Jedan mig je bio dovoljan konobaru da nam ponovi turu. Interesuje me je li proživeo sve što je napisao u romanu.
- Uglavnom jesam. Bio sam ništa dugo u životu. Pravio sam sr... i dopuštao sebi svašta. Spavao sam s mojim psom u pomoćnoj prostoriji na splavu, smrt majke me je pogodila strašno, bio sam baš niko kao i junak mog romana. Za sto godina ostaće samo priča i nju će čitati ljudi koji me nisu poznavali, i važno je da ta priča bude dobra - kaže pisac dok nas konobar opominje da je uskoro fajront. Još jedna šljiva lako ide jer je već treća po redu.
Pitam Tokina kako je izvukao glavu iznad vode.
- Sreo sam nju. Moju sadašnju ženu. Bio sam baš loše kada smo se sreli. Počeo sam da kuvam za sitnu kintu sve dok ona nije pogledala šta ponekad pišem. Onda mi je rekla: „Pa ti samo treba da pišeš“. Ta moja žena je izgovorila ključnu rečenicu “Ne bih da pravim problem od života”. Ta njena misao me vodi kroz sve gluposti koje treba preživeti u jednom danu. Ispalo je da je moj drugar Peka u pravu kada je rekao da je ljubav jedini odgovor i jedino utočište, da ljubav razoružava i da se jedino od ljubavi živi - priseća se Tokin dok se pozdravlja sa osobljem kafane.
Odlučili smo da pređemo u kafić na Bulevaru kralja Aleksandra. Usput mi priča da su stare beogradske kafane mesto gde se zna red.
-U pravim kafanama status gosta ne zavisi od para koje je spreman da potroši već od ponašanja. Ako je pristojan biće pristojno uslužen u suprotnom nije mu tu mesto - kaže Tokin.
U kafiću nas dočekuje lokalna ekipa za šankom. Tokinova “braća”. Drvena stolarija i ronerol iz zvučnika. Izvinjava se što će sa novinarom još malo da priča...Dve šljive se podrazumevaju. Ovaj put za sto stiže i kratko meze.
- Volim da gledam život i u poslednje vreme vidim mnogo straha i žalosti oko nas. Ima mnogo agresivnih ljudi jer nema ju drugi izbor. Ovaj pritisak će nas ubiti... Moram da radim mnogo, da zaradim, da bukiram more, da se mnogo dobro provedem na moru, da radim još više kada se vratim i taj pritisak na kraju proizvede srčani udar. Onda neki ljudi zovu tvoju decu i kažu im kako treba da budu ponosni na oca, a deca pojma nemaju ko im je otac. Imaju pun orman i kola ali nemaju pojma ko je čovek o kojem slušaju - priča Tokin a dve duple šljive stižu skoro same od sebe. Sad se već podrazumevaju.
- Najlakši način da upoznaš sebe u našem društvu je da izgubiš sve. Za čoveka koji živi u polukapitlizmu kao što smo mi dobri su teški gubici da bi se suočili sa životom...Tek kada samo život imaju ljudi pomisle "Hej pa to je fantastična stvar"... Mnogo ljudi se zamajava ovde...Poslom, serijom na televiziji...godine prođu prazne. Ljudi ne stignu da udahnu i da se pomaze sa nekim od zamajavanja - kaže Tokin.
