Izvor: Danas, 18.Avg.2015, 12:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istra, lav i orao
U starom gradu, u Puli u ambijentu Muzeja Istre situiranom u crkvi Svetih srca (skraćenica od srca Isusovog i Marijinog) ovog leta postavljena je izložba "Istra, lav i orao". Dve maštovite, obrazovane i svom poslu veoma posvećene žene Tatjana Bradara i Ondina Krnjak rekonstruisale su život u Istri od X do pod kraj XVIII veka. Izložba je događaj za pamćenje, prepuna inovativnih načina predstavljanja artefakata.
Gotovo da ste u prilici da razgovarate sa Istrima, Mlečanima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Austrijancima. Ono što je od njihovog života sačuvano od prirode i ljudi dobilo je maštom ovih žena moć uspostavljanja veze sa našim vremenom.
Istra je još od X veka u svom priobalju (crvena Istra) pripadala Mlečanima. Tragove Serenisime nalazimo na brojnim graničnim kamenovima sa urezanim lavom, na arhitektonskim elementima ponekad ugrađenim u zdanja potonjih vekova poput reljefa tri vrline ugrađena na kući u ulici Sergijevaca u Puli. Venecija je građena istarskim kamenom, pa otuda duge periode Venecijanci borave u Istri, bogate se od njenog škrtog dragocenog tla. Serenisima obeležava i kulturu odevanja, i blagovanja (često me hrvatski novokomponovani izrazi ili vraćanje u život zaboravljenih reči prijatno iznenade i obraduju; znala sam da će ova strast za osobenošću jezika kojim govore, kao i većina strasti, biti na dobro svih nas, da će nam jezik postati još bogatiji i lepši).
Mletačko-austrijska granica, kao uostalom sve granice ovog sveta, bila je predmet brojnih sporenja, sukoba, razaranja. Države su odmeravale moć, a Istrani plaćali. Livade, polja, oranice, lokve, šume, rečice su kako tada, tako i sada pripadale onima koji su na njima radili, a oskudne plodove škrte i za težake teške zemlje prisvajali su plemenitaši i crkva. O tim plodovima je uvek reč. Najbelodanije se to vidi po sukobima za prevlast unutar iste Katoličke crkve.
Ne čudi da austrijski deo Istre (pretežno bela i siva Istra), u znaku orla, nije doživeo bitne promene na društvenom i institucionalnom planu od vremena srednjeg veka do XIX veka. Sve pogranične oblasti i provincije, jednom rečju periferija, kaskaju za maticom, centrom.
Najuzbudljiviji deo izložbe su rekonstruisani ambijenti stanovanja - vrlo složeni vodovodni i kanalizacioni sistemi. Rekla bih da bi im mogla pozavideti naselja tzv. autentičnih istarskih kuća sklepana za velike novce za strance sa septičkim jamama koje izdržavaju samo zahvaljujući tome što gramzivci koji su ih pokupovali retko u njih svraćaju pa ni jame ne pune. Glazirane kanalizacione cevi, arhitektonski ispusti na zidinama zamaka (zapravo WC-i), peći koje se lože izvana - sve to govori o svesti i naporu ljudi da žive u higijenski uljuđenim uslovima.
Nekolicina u stvarnosti nedostupnih kaštela snimana je iz vazduha i na videu predstavljena sa gomilom detalja koje ni najznatiželjnije oko ne bi moglo da uhvati (Dvigrad, utvrda Posert).
Među eksponatima su modeli lutaka odevenih u odeću iz vremena kome pripadaju, a u vitrinama nakit, krunice, ukrašena zrna krunica, medaljice, krstići, medaljoni.
U delu o 'gospodarskim djelatnostima' vrlo jednostavnim jezikom ispričana je priča o proizvodnji soli, pirinča, šećera (dugotrajan i težak postupak, pa se šećer tretirao kao lek za mnoge bolesti, što je možda I bio kad ga je bilo tako malo; danas je vrlo štetna i svima dostupna namirnica), De moribus et temporibus.
