Izvor: Blic, 13.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija kao falsifikat
Ima tome nekih sedamnaest godina, bila je ona godina, nulta, kad smo mislili da ima nade, sve jednako strahujući da je blizu baš ono što je i došlo (malo smo strahovali, a malo više radili na tome da se strahovanje obistini), kad sam se susreo sa nekakvom pesničkom antologijom posvećenom Kosovu.
U tom zbrda-zdoljenom antologičarskom radu, autor, potonji – gle zakonitosti! – desno orijentisani nacional-političar koji se izvesno vreme izdavao za demokratu, spojio je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << razne vredne i manje vredne pesme „o Kosovu". No, tu je stavio i jednu od najznačajnijih pesama srpskog modernizma, „Varvari", počivšeg profesora Jovana Hristića. Ta je pesma bila oblik polemike sa jednom drugom znamenitom poetskom tvrdnjom jednog svetski znanog pesnika, ali to za ovu priču nije važno. Pesma, naime, završava rečima o varvarima koji dolaze i koji nisu nikakvo rešenje – i, a to je najvažnije za ovaj tekst – nema ama baš nikakve veze sa Kosovom. Nastala je, naime, u doba komunističkog terora i govori o uništavanju svega građanskog u ime mutne ideologije.
Antologičar, potonji političar, tada tako mlad, a već tako spreman na falsifikovanje istorije i poezije u ime idologije, zaboravljen je kao pesnik. Neće biti osobito upamćen ni po svojoj sadašnjoj delatnosti, kao što ni njegov prestup nije osobito značajan. Pa zašto ga onda vadim iz povesne anonimnosti?
Zato što gorenavedena epizoda zvuči preteće poznato, dosadno jednolično, preterano prepoznatljivo i bolno aktuelno. Ali i opasno.
