Izvor: B92, 10.Dec.2022, 14:33
Istorija i kultura: Misterija "hodajućih" statua Uskršnjih ostrva
Život na udaljenom, ogoljenom ostrvu sa vrlo malo životnih resursa, značio je da na Rapa Nuiju mora da se kombinuje genijalan dizajn i savršeno skulptorsko umeće, ne bi li masivni moai mogao da se pomeri bez pomoći bilo kakve mašinerije.
Morski vetar mi šiba lice dok krivim vrat pokušavajući da vidim 15 moai skulptura koje se nalaze ispred mene.
Visoke i do dva sprata i leđima okrenute od uzburkanog Pacifika, prazne očne duplje statua, nekada ukrašene belim >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i crvenim vulkanskim kamenčićima, večito su zagledane ka unutrašnjosti Uskršnjeg ostrva.
Njihova tela su izbrazdana enigmatičnim simbolima, a njihova lica, sa izraženim obrvama i izduženim nosevima, izgledaju u isto vreme i utešno ljudski i strahovito božanski.
Postoji ukupno 887 moai skulptura raštrkanih po Uskršnjem ostrvu ili Rapa Nuiju, kao ga stanovnici nazivaju, a ovih 15 su stajali na Ahu Tongariki postolju, najvećoj ceremonijalnoj strukturi na ovom udaljenom čileanskom ostrvu.
Gledajući te preterano velike glave i torzoe bez nogu, teško mi je da zamislim kako su se ove džinovske monolitske figure - teške i do 88 tona i sačinjene pre najmanje 900 godina - uopšte našle ovde.
Bila je to prva studija koja je uspešno "prošetala" repliku tešku pet tona, a šetajuća teorija koju je ona pretpostavila predstavljala je "mešavinu usmenog predanja i nauke", kaže Elen Kaldvel, profesorka istorije umetnosti na koledžu u San Antoniju u Kaliforniji i ekspertkinja za drevnu okeansku umetnost.
Ona napominje da su hodajuće statue deo usmene tradicije Rapanujaca u kojoj termin "neke neke" na rapanuanskom jeziku znači "hodanje bez nogu".
Kaže i da se ovde radi o frazi koju stariji Rapanujci i njihovi naslednici koriste kada odgovaraju na pitanja koja se odnose na to kako su statue pomerane bez pomoći bilo kakve mašinerije.
Dečije pesmice na Rapa Nui ostrvu takođe pripovedaju o statuama koje šetaju, dok legende govore da su poglavice sa nadnaravnim moćima pomagale maoima da hodaju.
"Usmeno predanje na ostrvu govori o moaima koji hodaju od mesta na kojem su sačinjeni do svog konačnog odredišta", kaže Patriša Ramirez koja na ostrvu živi od pete godine, a sada radi kao turistički vodič.
"Tradicionalno, istorija je na ostrvu prenošena sa generacije na generaciju kroz pesme, napeve, igre i poeziju. Postoji mnogo nasleđenih pesama i priča koje pominju moaije koji hodaju".
Svejedno, iako su lokalni stanovnici odavno tvrdili da su statue hodale, stranim naučnicima je bilo potrebno više od dva veka da prihvate tu teoriju o načinu transportovanja moaija.
"Stvarno je bilo tako, evropski i drugi istraživači su govorili 'Ne, mora da je postojao neki drugi način, nemoguće je da je bilo ovako'", kaže Lipo.
"Nismo mogli ni da razmišljamo na drugačiji način osim da je bilo neophodno imati veliki broj ljudi koji bi pomerali statue.
"Ispostavilo se da to nije bilo tačno. Arheološki podaci zaista upućuju na to".
Razlog zbog kojeg su na ostrvu izabrali da statue hodaju umesto da ih vuku ili kotrljaju uz pomoć balvana, bio je veoma praktičan, smatra Lipo.
Težina statua bi zdrobila balvane, dok bi vučenje ovako velikih statua zahtevalo ogroman broj ljudi.
Na udaljenom i golom ostrvu na kojem je bilo malo resursa, šetanje statua je predstavljalo najefikasniji metod.
"Bio je to inženjerski poduhvat koji je bio u stanju da stvori i transportuje statue po najnižoj mogućoj ceni.
"Rapanujci su sve to uradili i pored svih ograničenja koja im je nalagalo samo ostrvo, isključivo uz zajednički napor i saradnju i sva genijalna rešenja do kojih su došli", kaže on.
Kada bi statue stigle do konačne destinacije i kada bi bile preoblikovane da bi mogle da stoje uspravno, one bi bile uzdignute na ahu - postolje.
Bio je to trenutak kada bi na vrh moaija bili postavljani kameni šeširi (pukao) ne bi li tako dobili "živo lice" (aringa ora) ili, drugim rečima, "ljudski oblik", kaže Jo Ane Van Tilburg, arheolog specijalizovan za kamenu umetnost Rapa Nuija.
Taj ljudski oblik je bio veoma važan narodu sa Rapa Nui ostrva jer su statue korišćene u ritualima posvećenim mrtvima i zato što su bile načinjene u počast poglavicama.
Rapanujci su verovali da se svet mrtvih i živih i dalje odvija, objašnjava Ramirez.
"Oni nisu bili zadovoljni samo sa simboličkim sećanjem na pretke - želeli su da imaju i njihovo fizičko prisustvo kroz likove koji će ih predstavljati", dodaje ona.
"I upravo to moai statue i jesu. One su lica njihovih mrtvih predaka".
Lipo ukazuje na to da su klesari možda pevali ceremonijalne pesme dok su statue pomerane, ne bi li tako održavali ritam pokreta, sa različitim pesmama za različite veličine figura.
Ipak, malo je toga ostalo i u oralnoj istoriji Rapanujaca, da bi ova teorija mogla da bude potvrđena.
"Mnoge pesme i priče su izgubljene tokom perioda kolonizacije i misionarstva", kaže Tilburg.
"Prvi kontakt sa Evropljanima je razorio njihovu kulturu. To je ista ona saga koja je zadesila i sva druga polinežanska ostrva".
I pored toga što su naučna istraživanja otkrila odgovore na neka od najmisterioznijih pitanja u vezi sa statuama, nedostatak usmene i pisane istorije i dalje drži ostrvo Rapa Nui obavijeno velom tajni.
Ali mene je na prvom mestu privukao upravo taj element misterije, kao i desetine hiljada turista svake godine, da dođem na ovu udaljenu tačkicu od ostrva.
Zamislila sam 15 statua na Ahu Tongarikiju kako se gegaju ogoljenim predelom ostrva, vazduh je ispunjavao i zvuk ceremonijalnog pevanja.
I posle šetnje drevnim, nepopločanim putevima ovog južnog polinezijskog ostrva, ove gigantske moai statue i dalje stoje mirno i nečujno, a njihove pojave same govore o genijalnosti onih koji su ih u prošlosti stvorili.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Izvor: BBC News na srpskom
.jpg)
