Izvor: Blic, 21.Nov.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija i istina
Kao pisac knjiga koje kritičari, sa puno razložnih ograda, često nazivaju istorijskim, ili makar sa istorijskom tematikom, često dobijam pitanja o istoriji. Skoro uvek odgovaram citirajući mađarskog pisca Antala Serba: istorija je prostor istinite laži.
Ovaj iskaz se može na prvi pogled učiniti kao zgodan, duhovit i zvučan, idealan za citiranje. Sve ove odlike, međutim, često kriju i jednu manu. Takvi paradoksi mogu i te kako patiti od suštinskog manjka značenja i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uvek ih treba pažljivo ispitati.
Dakle, postoje ljudi kojima se divimo zbog onoga što su mislili, pisali, činili. Mnogih od njih više nema. Njihovo delo je na ovaj ili onaj način ostalo, a što se onih koji su živeli u poslednja dva stoleća tiče, ostao je i njihov lik zabeležen na fotografijama.
Ali su neki od njih imali jednu osobinu: rado su se, poput Sartra ili Čerčila, slikali sa cigaretom ili cigarom. U njihovo vreme to nije izazivalo neko posebno uzbuđenje i ovaj predmet što se dimi bio je, štaviše, zaštitni znak njihove ličnosti. Ali su se onda vremena promenila.
Razlozi antipušačke kampanje su raznovrsni, ali su u periodu njenog trijumfa ovakve fotografije postale nepoželjne, moralno-politički nepodobne, što bi se u pokojnim komunističkim režimima reklo. Upravo se u tim režimima insistiralo na menjanju fotografija: ono kad se čovek pretvori u vazu sa cvećem jer je u međuvremenu od uglednog druga postao narodni neprijatelj. Tada je ova promena zahtevala izvesno znanje i veštinu, ali je tehnologija napredovala, te danas svaki dokoni magarac koji kači svoje tekstove na Vikipediju može izbrisati Sartrovu cigaretu – što i čini.
Tako stižemo do istinite laži. Originalne fotografije, pre obrade rukom veštog majstora ili čudom moderne tehnologije, govorile su nešto o nekim ljudima i jednom vremenu. Ali ni ove druge, prerađene, nisu laž. One takođe govore o nekim ljudima i jednom vremenu jer je ovaj falsifikat takođe dokument jednog vremena ili tačnije – duha vremena.
Što jeste problem našeg tumačenja istorije. Čak i kad nam se čini da se susrećemo sa dobro dokumentovanim periodima, kada dublje u njih uđemo, susrećemo se s igrom originala i falsifikata, što bi bilo jednostavno da taj falsifikat nije jedna vrsta originala. U slučaju fotografija iz vremena komunizma čak izuzetnog originala jer su ti ljudi pretvarani u vaze tom sistemu i duhu toga vremena i te kako pripadali. A ovi moderniji falsifikati ukazuju da se duh vremena nije toliko izmenio padom Berlinskog zida koliko bismo želeli ili koliko bismo se bojali.
I zato je istorijsku istinu moguće razumeti samo ako imamo na umu onaj paradoks Antala Serba.
