Izvor: Danas, 09.Jan.2015, 01:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istočna i zapadna paradigma
Sentimentalni prema velikoj braći, nikad nismo Rusiju poimali kao druge države. Uvek smo osuđivali engleski i francuski kolonijalizam, nikad ruska osvajanja. Od Zapada kolonizovani narodi bili su roblje, nikad nismo tako percipirali narode koje su pokorili Ivan Grozni, Katarina Velika, Staljin.
Engleski tenkovi u Indiji i francuski u Alžiru bili su okupatorski, a ruski u Mađarskoj, Poljskoj i Češkoj - odbrana revolucije. Decenijama slušamo žalopojku: raspad SSSR-a je tragedija >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << stoleća, kao da se to desilo silom!
Gotovo svaki spoljnopolitički potez Zapada bio je i ostao zavojevački, a svi ruski su patriotski. Argumenti Zapada su puki izgovori za imperijalne akcije; argumentaciju ruske politike poimamo kao bogomdanu. U našem odnosu prema svetu manihejski se ispoljavaju dve paradigme i dva aršina: prema Zapadu primenjujemo racionalni, analitički pristup, čak hiperkritički; prema Rusiji idolopoklonički, kao prema bogomdanom i nepogrešivom entitetu. Naši ekstremni rusofili ne poimaju Rusiju kao (naj)bolju državu po realnim, konkretnim svojstvima i parametrima, to jest na osnovu poređenja sa drugim državama, već po manihejskom modelu - Rusija je anđeo čuvar, Zapad je pakao, sa Amerikom kao kolektivnim đavolom na čelu, a ostatak sveta je siva međuzona. I najmanja kritika Rusije se doima bogohulno, kao svetogrđe, a ne kao odnos prema zemlji sa vladarima i podanicima od krvi i mesa. Iz takve predstave o svetu prirodno je što je kod nas devedesetih godina kolao otvoreni apel, a i danas katkad čujemo: Rusija treba da se odupre Zapadu čak i vojno! Ostrašćeni pojedinci prizivali su i Treći svetski rat, kao da u njemu ne bi stradali i milioni nas i Rusa!
Nije li to posuvraćena fiksacija i produkt naše frustracije Zapadom? U vreme komunizma to je bio truli kapitalizam koji je eksploatisao sirotinju širom sveta, a potom naš opaki neprijatelj, samo zato što smo najbolji na svetu i uz to pripadnici jedine prave, pravoslavne vere, na čelu sa majkom Rusijom.
Da li je ofanzivan kurs najbolja opcija za Rusiju? Rusija se vojno vratila na svetsku scenu. Nije li već bila u toj situaciji pola stoleća? Setimo se: trka u naoružanju bila je toliko iscrpljujuća da su privreda i standard drastično pali i proizveli krah sistema. Da li je Rusija danas u povoljnijoj situaciji nego nekad SSSR? Raspadom SSSR-a Rusija je manja za pet miliona kvadratnih kilometara, a većina članova Varšavskog pakta sad su na Zapadu. Oružje je sve skuplje; prost račun pokazuje da ruski budžet ne može da parira zbirnom budžetu SAD-a, Kanade, Japana, Nemačke, Britanije..
Pogoršanjem odnosa sa Zapadom Rusija je već izgubila stotinu milijardi evra. Prekidom trgovine sa najvećim partnerom ne bi mogla da reformiše privredu, zavisnu od sirovina, i izgradi infrastrukturu - Rusija ima samo nekoliko modernih autoputeva, a u razvijenim zemljama autoputevi povezuju sve gradove, a solidni putevi vode i do njiva i šuma! Sa neizmernim potencijalom, sa prostorom i resursima gotovo kao Kanada i SAD zajedno, sa hiljadama inženjera, Rusija može da bude najveće gradilište sveta. No, ambiciozan razvoj bi umanjio vojni budžet - reći će arhirusofili. Da, Rusija ne bi bila najveća sila, ali rašta bi i bila. Iracionalna je pomisao da bi iole ozbiljna država iz čista mira napala takvog džina! Kad bi Obama ili Merkelova predložili svojim vladama osvajanje Rusije (Kine, Indije...), smesta bi ih poslali u bolnicu za umobolne!
Nakon pada kolonijalizma svetski odnosi se grade na mekoj moći, na razmeni, a ne (pre)otimanju dobara. No i da nije tog civilizacijskog pomaka, ko bi napao državu sa hiljadama atomskih bombi?
Dobro je što kritički ocenjujemo vlade širom sveta, od naše do američke i australijske, nije dobro što odluke ruske vlade apriorno poimamo kao neprikosnovene. Odustajanje od Južnog toka ne poimamo kao posledicu ruskog nipodaštavanja zakona EU, već kao hir EU prema Rusiji. Evropsko zakonodavstvo, prihvaćeno u svim demokratskim zemljama od Islanda do Novog Zelanda, ništavno je spram puke volje čelnika Rusije. Sve dok legislativu EU ne pojmimo i kao sistem vrednosti, a ne samo kao set obaveza, nećemo imati realan odnos ni prema Evropi ni prema Rusiji. Nevoljno ćemo se utopiti u EU samo zato što je to naš geografski fatum, a Rusija će, šta god njeni čelnici činili, ostati rajski prostor našeg srca i duše.
Nije li taj ikonički odnos štetan i po samu Rusiju?
