Izvor: Politika, 28.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Isto ime istim stvarima
Gledamo ovih dana kako se Izrael nemilosrdno obrušio na Liban. Uz sve razumevanje samoodbrambenih motiva Tel Aviva, posebno imajući u vidu da su prve žrtve bili izraelski civili, ne mogu se opravdati mere koje preduzima vojska te zemlje, koje pogađaju nevine – naročito decu i žene. Za samo nekoliko dana sukoba stradalo je, kako prenose agencije, nekoliko stotina ljudi, većinom civila, uz ogromna materijalna razaranja. Pri tome, napad je, slično kao što je to činio NATO protiv Jugoslavije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << često direktno bio usmeravan na civilne objekte. Pored toga, tvrdi se da su Izraelci uništili 55 mostova, oko 20 TV i radio-predajnika, da su napadali puteve, pa i ambulantna vozila. Više od pola miliona Libanaca je raseljeno, a oko 150.000 ih je izbeglo u Siriju, tražeći spas od svakodnevnog bombardovanja. Ne zvuči li sve to poznato, bar nama sa ovih prostora?
Pa ipak, kao i u vezi s onim što se dešava u Iraku (ubistva civila, mučenja ratnih zarobljenika), nije se na pravi način oglasio Savet bezbednosti UN. Ako je to donekle razumljivo – jer se tu radi o političkom telu čiji članovi zastupaju politike svojih vlada i, razume se, neće glasati protiv sebe – kako onda stvari stoje na pravnom terenu?
U datim uslovima, za sada je iluzorno očekivati izvođenje odgovornih pred neki međunarodni ad hok krivični sud ili pred stalni Međunarodni krivični sud. Kad je reč o stalnom Međunarodnom krivičnom sudu, uslov za njegovu jurisdikciju jeste da odnosna država putem ratifikacije njegovog statuta izričito prizna njegovu nadležnost. A poznato je da su se SAD od najistaknutijeg pobornika međunarodnog krivičnog (ad hok) sudstva (tj. sudstva za druge) pretvorile u najvećeg protivnika stalnog Međunarodnog krivičnog suda. Ovo protivljenje ispoljeno je na razne načine: povlačenjem potpisa Statuta suda (2002. g.), pretnjom de će biti blokiran rad Saveta bezbednosti, zaključivanjem bilateralnih sporazuma s nizom država o neizručenju američkih državljana sudu, čak i donošenjem posebnog zakona (American Service Members' Protection Act, 2002.) koji, pored ostalog, predviđa zabranu američke vojne pomoći državama koje su ratifikovale Rimski statut (uz moguće izuzetke) i ovlašćuje predsednika SAD da upotrebi vojnu silu da bi se oslobodilo američko vojno osoblje koje drži sud.
U vezi sa situacijom u Libanu, vredi podsetiti da je i Izrael prvobitno potpisao (31. 12. 2000) Rimski statut o osnivanju stalnog Međunarodnog krivičnog suda, ali je zatim 28. 8. 2002. povukao taj potpis, obavestivši generalnog sekretara UN da ne želi da bude stranka Rimskog statuta.
Živimo, dakle, u svetu u kojem su neke države ponekad "iznad" ustanovljenih pravila tj. u poziciji da se (bar neko vreme) nekažnjeno ponašaju očigledno rukovođene sopstvenim interesima. To je poražavajuće saznanje, ali ono je posledica činjenice da pravde nema ni drugde. Ni u jednoj savremenoj državi nisu svi kriminalci u zatvorima, niti su svi političari, sudije, policajci itd. oličenje čestitosti i nepristrasnosti. Međutim, ako u praksi nije lako, bar ne odmah, promeniti postojeće odnose, to ne sme da bude razlog da se, primenjujući isti aršin, ne žigošu na isti način iste ili bar vrlo slične pojave. Zločin, pa i zločin protiv civila, ne menja svoju suštinu u zavisnosti od toga ko ga je počinio. Ako priznajemo da je ratnih zločina i drugih gnusnih zlodela bilo u ratovima na prostorima bivše SFRJ, ne treba bežati od toga da se primeti da su se slične stvari dešavale i u nekim drugim sukobima, pa i u onima u koje su uključene neke od najvećih sila današnjice. To ne opravdava počinioce zločina, već otvara pitanje jednakog pristupa prema svima.
U svakom slučaju, kad je reč o kršenju međunarodnog humanitarnog prava, nejednak pristup ne samo da je nemoralan, već u osnovi samo rasplamsava protivrečnosti i sukobe, a time u krajnjoj liniji ne koristi nikome. S tim u vezi, mnogo toga ukazuje da je svet na ivici novog velikog oružanog sukoba, koji bi mogao da uključi znatan broj država.
Zapravo, vreme čiji smo svedoci veoma podseća na period između dva svetska rata, kada su na raznim lokacijama tinjali "mali" oružani sukobi, svetska organizacija (Društvo naroda) veoma je oslabila, a najjače sile poverovale su da mogu nesmetano i bezobzirno da zadovoljavaju svoje sebične interese. Svi znamo čime se to završilo. U tom smislu, ponavljanje istorije može se izbeći samo uz pomoć mnogo više političe mudrosti, nesebičnosti, pa i fer-pleja, i uz iskreno prihvatanje činjenice da dosledno poštovanje međunarodnog prava nema alternative. Nazivanje istih stvari istim imenom i jednak odnos u istim i sličnim situacijama se, nezavisno od toga o kome se radi, podrazumevaju.
Profesor međunarodnog javnog prava, Megatrend univerzitet primenjenih nauka
Boris Krivokapić
[objavljeno: 28.07.2006.]
