Izvor: B92, 28.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istine, odgovornosti i pomirenja
Suocavanje sa sopstvenim likom U Ulcinju, na krajnjem jugu Crne Gore, nekoliko kilometara od crnogorsko-albanske granice, odrzana je 17. i 18. marta konferencija na temu "Istine, odgovornosti i pomirenja". Organizatori prve takve konferencije u SR Jugoslaviji bili su Radio B2-92, Fondacija Hajnrih Bel i OSCE iz Podgorice. Cinjenica da je ovakva konferencija odrzana upravo u Ulcinju, u mestu u kojem crnogorski Albanci cine izrazitu vecinu, i gde je za vreme rata na Kosovu privremeni smestaj >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << naslo preko 40.000 kosovskih Albanaca, predstavlja pricu za sebe. Mada, iza svega toga stoje i prakticni razlozi: tesko je bilo i zamisliti da bi veliki broj stranih ucesnika Konferencije uopste dobio vize za ulazak u Srbiju. Crna Gora u ovom casu pomalo lici na Kazablanku - u njoj se podjednako sklanjaju ugrozeni Srbi, Albanci, Romi i Muslimani iz Srbije i sa Kosova ali i dolazi i veliki broj stranaca, diplomata, novinara, strucnjaka i poslovnih ljudi.
Na projektu "Istine, odgovornosti i pomirenja" radi se vec skoro godinu dana. Onog casa kada su prestala ratna dejstva a sirom Srbije zapoceli spontani gradjanski protesti protiv besmislenog rata i rezima koji je svojom politikom unesrecio milione ljudi u regionu, bilo nam je jasno da ce se, pre ili kasnije, morati pristupiti radu na pomirenju. Od pocetka smo, naravno, bili svesni da se to ne moze desiti bez prethodne promene vlasti u Srbiji. Hana Arendt kaze da istorija ne postoji dok nije ispricana - a u Jugoslaviji se, nazalost, istorija jos uvek prica, jos uvek se ne vidi kraj nasilju i zlu. Pa ipak, bilo je besmisleno cekati da se ta promena desi. Saznavanje istina o onome sto se stvarno desilo, posebno na Kosovu, kao i utvrdjivanje odgovornosti, deo su nuznih promena. Tek suocavajuci se sa istinom, srpsko drustvo se moze suociti i sa svojom jos veoma zivom prosloscu i jos vise sa neizvesnom buducnoscu. U Srbiji se sa samoironijom govori aforizam "Proslost nam je ocajna, sadasnjost nam je strasna - sva sreca da nemamo buducnost".
Namerno smo govorili o istini, odgovornosti i pomirenju u pluralu jer smo veoma svesni cinjenice da postoji mnostvo lazi, predrasuda i stereotipa koje je za poslednjih deset godina stvorilo neprobojnu zavesu ne samo u kada su u pitanju razlicite etnicke skupine nego i na ideoloskom planu. Poslednji ratovi su, naime, potpuno potisnuli istine i odgovornosti za tragicne dogadjaje koji su bili posledice ideoloskog (komunistickog) obracuna sa protivnicima od 1941. godine do danas. Taj, unutrasnji gradjanski rat nikada stvarno nije zavrsen. Koreni mnogih zlocina i osveta vezani su za taj period.
Zbog razmera zlocina i nasilja, kao i opsteg osecanja zrtve, nismo imali ambicije da stvorimo nekakav, makar i neformalni sud. Od mnogih modela "puta do istine i pomirenja" najblizi nam se cinio onaj koji je sproveden u Juznoj Africi. Na samom pocetku rada juznoafricke Truth Commission, biskup Dezmond Tutu i Alex Boraine isterali su na cistac sledecu dilemu: da li nam je vaznije kaznjavanje ili buducnost zemlje. Odlucili su se za ovo drugo. To, naravno, ne znaci nikakav oprost zlocincima ili opsti zaborav vec prvenstveno upoznavanje najsire javnosti sa onim sto se zaista desavalo u Juznoj Africi za poslednje pola veka. Rezultat je bio fantastican. Pre svega, 90 odsto pripadnika bele manjine pre pocetka rada Truth Commission nije verovalo da su postojali tako masovni i surovi obracuni i uskracivanja osnovnih ljudskih prava. Dve godine rada Truth Commission ucinilo je da se sirom Juzne Afrike situacija potpuno preokrene. Danas svega 10 odsto belaca ne prihvata nalaze ove komisije. To, naravno, ne znaci da su belci i crnci poceli da se vole, ali pravna drzava i civilno drustvo i ne iziskuju ljubav vec postovanje odredjenih pravila. I to pravila koje ce svi, bez obzira na polozaj u drustvu, postovati.
Uspeh juznoafrickog modela pomirenja je, naravno, jedinstven. On se moze shvatiti i kao posledica dugogodisnjih spoljnih i unutrasnjih pritisaka i procesa, kako politickih tako i ekonomskih, ali i kao rezultat izvanredno srecne okolnosti personifikovane u licnostima Nelsona Mandele i Dezmonda Tutua. Autoritet takvih licnosti osigurao je i unutrasnji mir i poverenje kod svih strana u konfliktu.
Nama u Srbiji u odnosu na sve to situacija deluje prilicno deprimirajuce. Gde su nas Nelson Mandela i Dezmond Tutu? Ko ce biti u stanju da na miran i civilizovan nacin sprovede demokratske promene, a pre svega dogovor o prenosu vlasti? U ovom trenutku ne samo da ne vidimo takve licnosti u opoziciji nego, sto je jos opasnije, ni najave spremnosti rezima na bilo kakav kompromis. Cemu razgovor o istinama, odgovornostima i pomirenju u casu dok su cvrsto na vlasti oni koji su glavni krivci za sve sto se desava na ovim prostorima vec deset godina? Pre svega zato sto je tema istine i odgovornosti odavno naceta u privatnom zivotu i sto provalija izmedju privatnog i javnog mora poceti da se smanjuje kako sizofrenija ne bi postala osnovno obelezje srpskog drustva. Malo je poznato, cak i ekspertima za ovo podrucje, da su teme kao sto su opsada Sarajeva ili Srebrenice bile prisutne u srpskoj javnosti ne samo u nezavisnim medijima nego i u knjigama koje su objektivno govorile o ovim strasnim dogadjajima. Izgleda, naime, da sama istina i nije tako veliki problem koliko je problem nacin na koji ce se ona pribliziti najsiroj javnosti. U pitanju je vise stvaranje odredjene politicke i drustvene atmosfere nego metoda komunikacije. A to je, nema sumnje, prevashodno politicki zadatak.
Upravo zbog toga je Konferencija "Istine, odgovornosti i pomirenja" i okupila tako veliki broj strucnjaka i politicara iz celog sveta. Iskustva iz Izraela, Nemacke, San Salvadora, Cilea, Juzne Afrike... ne predstavljaju nikakve konacne istine ili doktrine vec jedan fantastican kaleidoskop zivih iskustava i metoda. Ono sto ih sve povezuje jeste uverenje da su moguca lecenja i ozdravljenja svakog drustva koje je zapalo u krizu istine i odgovornosti. Ta lecenja nisu ni jednostavna ni bezbolna. Ona pretpostavljaju, pre svega, svest i sposobnost samog drustva da se suoci sa svojim likom u ogledalu. To je, takodje, izrazito individualni proces. Svako mora, pre svega, sam da otkrije razmere svoje odgovornosti ili neodgovornosti. Ne postoje ruzni i lepi narodi, narodi predodredjeni za krivicu ili za zrtvu. Mada to deluje kao ovestali klise on se mora stalno ponavljati jer su laz i prebacivanje krivice jos stariji metodi samoobmane. Ubedjeni smo, naime, da ovaj proces, ukoliko zelimo da uspe, ne moze biti vezan iskljucivo za Srbiju. Svuda gde se vodio rat na prostorima bivse Jugoslavije ima dobrih razloga da se istine otpecate i da se ta drustva suoce sa svojim blizim i daljim proslostima. Tek tada cemo moci reci da je otpoceo proces lecenja i ozdravljenja. Uloga medija u ovim procesima je od izuzetnog znacaja na vise nivoa:
- sam proces ustanovljavanja istine mora se odvijati i kroz medije kako bi zadobio neophodnu podrsku;
- proces mora sam po sebi biti transparentan narocito na nivou utvrdjivanja odgovornosti;
- mediji su nezaobilazan faktor i u procesu pomirenja;
- u juznoafrickom modelu javnost procesa omogucavala je i odredjeni oblik katarze koji se cesto moze pojaviti i kao terapija za zrtve;
- istrazivacko novinarstvo i medijske baze podataka mogu biti vazan segment utvrdjivanja istine.
Iako je ova tematika nepopularna - nezavisni mediji u Srbiji su cesto govorili o zlocinima pocinjenim u ime Srba, cesto su pisali o rezlultatima istrazivanja nevladinih organizacija koje su se bavile istrazivanjima zlocina a izvestaji iz suda za ratne zlocine stalno su prisutni u medijima.
Zbog cinjenice da je ovo dugorocan proces neki mediji nastoje da institucionalizuju prisustvo ovih tema. Tako je Radio B2-92 pokrenuo nedeljni radio program koji se zove "Katarza" koji rasvetljava zlocine iz svih dosadasnjih ratova, kao i pozitivne primere koji su se dogadjali a koji su u potpunosti potisnuti iz javnosti. Radio je organizovao i prvu konferenciju "Istine, odgovornosti i pomirenja", a u pripremi je druga konferencija koja ce konkretna iskustva predstaviti raznim grupacijama koje bi trebalo ubuduce da se bave ovom tematikom intenzivnije. Cuce se autenticna iskustva predstavnika komisija iz Juznoafricke Republike, Argentine, Gvatemale, Indonezije itd. Deo konferencije ce se odvijati u medijima - u kontakt programima sa "obicnim" gradjanima koji zele da razgovaraju o zlocinima i odgovornosti i o prevazilazenju problema izazvanih ratovima.
Radio B2-92 objavljuje i svedocanstva novinara o zlocinima u ratnim zbivanjima kao i studije koje govore o uzrocima ratova i sukoba (do sada su objavljene knjige Laure Silber i Alana Litla, priprema se objavljivanje knjiga Michaela Ignatiefa, Mishe Glenyja, Roya Gutmana i Davida Riefa, Anthje Krog, Tina Rosenberg, Tim Judah...). Zbog procesa zalecenja neophodno je prethodno objaviti cinjenice a cesto su novinari prvi koji to moraju da urade jer je to u prirodi posla kojim se bave.
U isto vreme B2-92 objavljuje i knjige, clanke i studije o krivici i odgovornosti i pomirenju - svedocanstva o dosadasnjim iskustvima pocev od knjige Karla Jaspersa "Pitanje krivice" (The "German Guilt" u prevodu na engleski ili u orginalu "Die Schuldfrage").
Odsustvo sire svesti o ovim pitanjima i nedostatak saznanja o slicnim situacijama, kao i nedostatak poznavanja osnovnih pojmova - cesto onemogucavaju kompetentnu raspravu o zlocinima i odgovornosti, ili predstavljaju alibi za izbegavanje ove rasprave. A nedostatak ove teme u javnosti i u medijima mogao bi kao resenje da nametne - zaborav, sto je najgore moguce resenje, jer najcesce upravo zaborav posle odredjenog perioda proizvodi nove konflikte koji svoje uporiste nalaze u cinjenici da se nije dogodio proces utvrdjivanja istine i odgovornosti. Iskustva koja su predstavljena u pomenutim publikacijama vazna su polazna tacka i cesto dragoceno uputstvo bez kojeg bi se rasprava sporo i neefikasno odvijala.
Iako postoji predrasuda da prisustvo ovih tema u medijima u drustvu koje je zatvoreno poput jugoslovenskog moze biti kontraproduktivno za sam medij, dosadasnja iskustva govore da je javno mnjenje spremno za raspravu o ovim tema - sudeci po iskustvima Radija B2-92 koji je najslusaniji new's radio u Jugoslaviji. To predstavlja veliko ohrabrenje za medije da nastave sa doslednim profesionalnim pristupom u istrazivackom novinarstvu i insistiranjem na dijalogu na temu uzroka rata, rasvetljavanja zlocina i utvrdjivanja odgovornosti.
Veran Matic,
predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija
