Izvor: Politika, 02.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istina je jača od organizovanog zaborava
Nova postavka u Muzeju Jasenovac, predstavljena javnosti u ponedeljak, već je izazvala vrlo oštre reakcije.
Kritička opaska predsednika Hrvatske Stipe Mesića, izrečena na samom otvaranju, glasi da "nije dovoljno opisana brutalnost logora i nije dovoljno prikazan užas koji se tamo događao", a premijer Hrvatske Ivo Sanader je rekao da to "treba još naglasiti".
Predsednica Saveta Spomen-područja Jasenovac, Zorica Stipetić, kazala je da je "važno osvestiti spoznaju o tome šta je bio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Jasenovac, inače ćemo biti saučesnici u zločinu", a najoštriji sud je saopštila Julijana Kiš, članica Saveta, rekavši da je postavka "skandal i sramota", te da bi postavkom "ustaše bile zadovoljne".
Negativnu ocenu je za "Internešenel herald tribjun" izrekao i Efraim Zurof, direktor Centra "Simon Vizental" iz Jerusalima.
Dogodilo se ono što su unazad godinu dana prognozirali mnogi, komentarišući ideje i predloge o "novom dizajnu" postavke, a pitanje istine o Jasenovcu još dugo će, očigledno, biti tanani i dalekosežan test "suočavanja s istinom o prošlosti".
U nekim od ključnih momenata, "novi dizajn" kao da je pretvorio teze dr Franje Tuđmana o njegovom "jasenovačkom mitu" u muzejsku postavku. Reč je o izostanku geneze ustaštva i NDH, poricanju Jasenovca kao koncentracionog logora genocidnog uništenja i njegovo proglašavanje za radni logor, višestrukom umanjenju broja žrtava genocidnog zločina itd.
Doktor Tuđman je uložio veliku energiju da tešku istinu o Jasenovcu izbaci kroz prozor istorijskog zdanja prošlosti, a taj teret sada kao da se vratio kroz vrata jasenovačkog muzeja u kome je izložena nova postavka.
Ponovo su osnažena sva, već decenijama prisutna pitanja o koncentracionom logoru Jasenovac.
O skrivenoj genezi tog vapaja da istina o Jasenovcu bude predočena i domaćoj i svetskoj javnosti, nedavno je u Beogradu, na naučnom skupu posvećenom Hani Arent ("Totalitarizam, juče, danas, sutra"), svedočio Vladimir Krstulović, govoreći na temu "Moje lično iskustvo s totalitarizmom".
Đorđe Miliša, bivši jasenovački logoraš, pripadnik predratne jugoslovenske nacionalističke omladine iz Šibenika, objavio je krajem 1945. godine prvu poratnu knjigu o ovom logoru pod naslovom "U mučilištu paklu – Jasenovac". Izneo je podatak da je u njemu pobijeno više od 700.000 ljudi, uz naglasak na odgovornosti Vatikana i Katoličke crkve za taj veliki zločin.
Tokom Narodnooslobodilačkog rata, od 1943. godine i kasnije, Vicko Krstulović je predlagao i tražio partizanski napad na Jasenovac, oslobađanje preživelih i uništenje logora, što se nije dogodilo.
Kada je Miliša objavio svoju knjigu Vicko je bio organizacioni sekretar CK KP Hrvatske i istovremeno ministar unutrašnjih poslova Hrvatske. Ovih dužnosti je razrešen u januaru 1946. godine, kada je MUP preuzeo Ivan Stevo Krajačić.
Sada je bio otvoren put da se udovolji traženju papskog legata u Zagrebu, Ramirea Markonea, koji je kod dr Vladimira Bakarića protestovao zbog Milišine knjige. Pod Krajačićevom komandom, Milišina knjiga je zvanično zabranjena, svi primerci su povučeni iz knjižara i biblioteka i uništeni, OZN-a je oduzela Miliši arhivu i privodila ga na saslušanje.
Miliša je pisao do smrti 1973. godine (uključujući i drugu knjigu o Jasenovcu), ali je DB Hrvatske zaplenila njegove rukopise i arhivu.
Godinu dana kasnije, 24. maja 1974, sve dnevne novine u zemlji su objavile vest da je u 41. godini u Londonu preminuo Vickov sin Maksim Krstulović, akademski slikar, jedan od osnivača i urednika poznatog splitskog časopisa "Vidik".
O uzroku smrti nije ništa saopšteno, a među telegramima pristiglim porodici nije bilo onog od – Tita.
Počelo je govorkanje o ubistvu, odnosno o Maksimovom samoubistvu.
Tokom posete porodici Krstulović, tadašnji britanski ambasador u Beogradu, pristigao u društvu Koče Popovića i Bila Dikina, rekao je da "njegova vlada ne raspolaže saznanjima koja bi ukazivala na osnovanost pretpostavke" o Maksimovom samoubistvu, te da će sva dokumentacija biti dostavljena Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove SFRJ.
Četiri godine kasnije, 27. aprila 1978, baš na 73. rođendan Vicka Krstulovića, ovom narodnom heroju, dalmatinskom i jugoslovenskom revolucionaru, jednom od najstarijih članova SKJ (od 1922), bilo je suđeno u Okružnom sudu u Zagrebu.
Razlog je bio časopis "Bratstvo-jedinstvo", zagrebačkog izdavačkog preduzeća "Jugoslavija", pre svega zato što je u njemu iznet podatak da je u Jasenovcu ubijeno više od 700.000 ljudi.
Vicko je svakako znao šta objavljuje, zar nije bio ministar unutrašnjih poslova Hrvatske u nekoliko prvih poratnih meseci?
Časopis je zabranjen a izdavačko preduzeće "Jugoslavija", u kome je Vicko bio predsednik Saveta, potom je likvidirano.
Tako se dogodilo da životne putanje Đorđa Miliše i Vicka Krstulovića budu povezane upravo njihovim višedecenijskim nastojanjem da se zna istina o koncentracionom logoru Jasenovac, ali i još snažnijim nastojanjima da tu istinu prekrije organizovani zaborav. Nastojanja su, kao što je svedočio Vladimir Krstulović na pomenutom skupu, išla i do krajnje brutalnosti.
Do danas, 32 godine posle smrti svog brata, uprkos ponovljenim (i nedavnim traženjima) nije dobio na uvid dokumentaciju o Maksimovom životnom kraju, iako je tu dokumentaciju Velika Britanija prosledila ovdašnjem Ministarstvu spoljnih poslova.
Jasno je da će istina o toj smrti jednom biti poznata.
Znaće se i da li se ona prepliće sa nastojanjima da puna istina o koncentracionom logoru Jasenovac izađe na videlo.
A istinu o toj ustaškoj "fabrici smrti" očigledno neće moći da prekrije ni "novi dizajn" postavke u jasenovačkom Muzeju.
Kako stvari stoje biće obrnuto, izgleda da će nova postavka podstaći nova traganja i nove rasprave.
Za nadati se da će emocije, ideološki, politički i državni razlozi, konačno ustuknuti pred odgovornim, kritičkim istraživanjima istine o sistemu koncentracionih logora Jasenovac, ali i pred moralnim i etičkim nalogom za "suočavanje s istinom o prošlosti".
Slobodan Kljakić
[objavljeno: 02.12.2006.]
