Izvor: Politika, 17.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istina je i poželjna i dostižna
Šta znači objektivnost i da li se ona u istoriji može dostići, postoje li istorijski zakoni ili su u pitanju samo puke slučajnosti, kakva je uloga ličnosti u istoriji – samo su neka od pitanja na koje daje odgovore knjiga "U odbranu istorije"
INTERVJU
Srpska književna zadruga, u biblioteci "Istorijska misao", u kojoj su već objavljene vrlo značajne knjige nekih od najpoznatijih evropskih istoričara (F. Brodela, J. Burkharda, J. Koke, L. Fevra), objaviće najnoviju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << knjigu britanskog istoričara Ričarda Evensa (1947) "U odbranu istorije". Evans je profesor savremene istorije na univerzitetu u Kembridžu, po nekima "vodeći istoričar" ili "renomirani istoriograf" danas. Napisao je više istorijskih knjiga ("U senci Hitlera", "Rituali i odmazde" i dr.) za koje je dobio više uglednih nagrada. Knjiga "U odbranu istorije", već je prevedena na desetak jezika.
Britanska kritika knjigu je ocenila kao "model lucidne i inteligentne istoriografske analize" (The Guardian), kao "izvanredno štivo za svakog koga zanima istorija ili ko traži kratki, lucidni uvod u tekuće teorijske rasprave" (The Times), ili kao "izvanredan prikaz novosti, stavova i hajki koje je prouzrokovao postmodernizam" (Times Literary Supplement). I najzad još jedna karakteristična ocena: "Ako neko želi da sazna šta savremeni istoričari misle o svom radu i kako postižu uspehe, boljeg vodiča od ove knjige nećete naći" (Daily Telegraph).
Razgovaramo sa Ristom Tubićem, našim poznatim filozofom, koji je knjigu preveo na srpski jezik.
Filozofija istorije
Sam naslov knjige sugeriše da je reč o odbrani istorije. Od koga Evans brani istoriju?
– Da, reč je o odbrani od postmodernih teorija istorije, tj. od tvrdnji da je traganje za objektivnošću i istinom u istoriji uzaludan posao, utopija, o odbrani od hiperrelativizma i skepticizma u istoriografiji, od velikog teorijskog osporavanja validnosti istorijske nauke koja je danas "uzdrmana sve do svojih naučnih i kulturnih temelja", i prolazi "kroz široku epistemološku krizu". I otuda potreba za suočavanjem današnje generacije istoričara sa tom krizom; potreba da istoričari preuzmu odgovornost za objašnjenje onoga što rade, kako to rade, i zbog čega to vredi raditi.
Može li se govoriti o svojevrsnoj filozofiji istorije današnjice?
– U izvesnom smislu da, ali Evans, s pravom, primećuje kako filozof istorije danas nesigurno balansira na oštrom bridu između opasnosti objektivnog determinizma i bezdna subjektivne relativnosti, pritom je svestan kako priroda uzročnosti, ništa manje u istoriji nego li u egzaktnoj nauci, sve dalje zavodi njegovo shvatanje što više pokušava da je "čvrsto priklješti"; i tako dolazi do spoznaje da se, u stvari, bavi postavljanjem pitanja, pre nego što pruža odgovore na njih.
Koja su to pitanja?
– To su, u prvom redu, ona o tome kako se saznaje prošlost, kako istražujemo, izučavamo, pišemo i čitamo istoriju, pa zatim: šta je istorijska uzročnost, kako definišemo istorijsku činjenicu; postoji li nešto tako kao istorijska istina, šta znači objektivnost i da li se ona u istoriji može dostići, postoje li istorijski zakoni ili su u pitanju samo puke slučajnosti, kakva je uloga ličnosti u istoriji, kako da se objasni dijalektika vremenskog kontinuuma sadašnjost – prošlost – budućnost, i sl. Sve su to pitanja koja je većina istoričara ostavila po strani kao nepotrebno odvlačenje pažnje od njihovog osnovnog rada u arhivima, kao da su "instinktivnom sklonošću" neprijateljski raspoloženi prema filozofskoj i metodološkoj kritici svoga rada, često žele da se pre oslone na zdrav razum.
Ko bi trebalo da se prihvati posla oko utvrđivanja istorijske metodologije i njenog filozofskog osmišljavanja?
– Bilo je čak i takvih predloga da je čitavu stvar oko prirode istorijskog objašnjenja najbolje prepustiti filozofima. No, teorija istorije je, misli Evans, isuviše značajna materija da bi je prepustili samo teoretičarima. Ali ni istoričari praktičari možda nemaju bogom dani monopol da presuđuju o takvoj materiji, no, svakako, imaju bar onoliko prava koliko i bilo ko drugi da razmišljaju i pišu o njoj. U zabludi su, dakle, oni koji smatraju kako istoričari treba da nastave s pisanjem istorije, a da teoretisanje ostave stručnjacima, što bi bilo nemoguće, jer i istorija, danas, sve više postaje teorijska disciplina, što je, veli Evans, dobro.
Šta je sporno između postmodernih teorija i mislilaca odanih tradicionalnim vrednostima?
– Prva i najslabija strana postmodernog mišljenja, čini mi se, jeste ta što ono sve podvrgava ironiji dok je najmanje ironično prema samom sebi. Tako P. Džojs kaže da je društvena istorija mrtva, a E. Ermart da je vreme izmišljena konstrukcija, dok R. Bart tvrdi kako je celi svet tekst. H. Kelner želi da se istoričari prestanu ponašati kao da istražuju stvari koje su se odista dogodile, a D. Perkis ističe kako treba da pričamo priče ne vodeći računa o tome da li su one istinite ili nisu, dok se F. Ankersmit zaklinje da o prošlosti nikad ništa ne možemo saznati. I i dok je Li Hant načisto s tim da istoričar ne može da prodre kroz veo jezika u istorijsku stvarnost, i može jedino da piše retoriku, a ne istinu, K. Dženkins izjavljuje kako je cela istorija samo puka ideologija namenjena da istoričarima pruži moć i novac u velikim univerzitetskim institucijama kojima upravlja buržoazija.
A šta na sve to kaže Ričard Evans?
– On će, veli, trezveno pogledati na prošlost, i u inat svima njima kazati: To i to se stvarno desilo, i ukoliko budemo pažljivi i samokritični zaista možemo saznati kako se to desilo i možemo doći do nekih održivih, mada ne i konačnih, zaključaka šta je sve to značilo. I kao da mu zdrav razum došaptava: Zar ne postoje moralne norme po kojima možemo da osudimo genocid, ropstvo i mučenje, verske ili rasne progone? Zar ne postoje kriterijumi po kojima možemo nešto da označimo kao istinu ili laž, kao poboljšanje i napredak, a ne nazadak? Evans je optimist i veruje da je objektivna istorijska spoznaja i poželjna i dostižna.
Nije li to frontalan napad na postmoderno mišljenje?
– Ne, nikako. Jer Evans smatra da je sasvim u redu to što postmoderni teoretičari teraju istoričare da ponovo razmisle o kategorijama i pretpostavkama s kojima operišu i opravdaju naučne metode.
Neki opet, tvrde da danas živimo u postmodernim vremenima i da je izbor mogućnosti sužen?
– Jeste, u pravu ste, jer, kako misli K. Dženkins, postmodernost nije ideologija, niti je stanovište za koje imamo izbor da li da se na njega pretplatimo ili ne. Ona je naše stanje, naša sudbina. Stoga je raspravljanje da li treba da ga prihvatimo ili ne – besmisleno.
Da li to znači da i knjiga zastupa upravo takvo stanovište?
– Ne, ne znači. Jer u knjizi se pravi oštra ralika između krajnjeg postmodernističkog hiperrelativizma kojem se žestoko suprotstavlja i umerenih verzija postmodernizma koje se (u celini) brane, niti se naziv "postmodernizam" koristi kao izraz osude, već jednostavno kao opis čijim se raznim manifestacijama pripisuju plodonosni intelektualni ishodi.
U čemu je glavna slabost hiperrealizma?
– U tome što on neizbežno dolazi u sukob sa vlastitim principima kada se ovi primene na njega samog. Uostalom, ako su sve teorije jednako vredne, zašto onda treba da verujemo postmodernim teorijama, a ne nekim drugim teorijama?
Ruganje razumu
Šta to, zapravo, znači?
– Znači da argumenti tog stila mišljenja padaju pod teretom vlastitih kontradikcija. Jer ako postmodernisti smatraju da su sve interpretacije subjektivne, a svo znanje relativno i pogrešno, onda su i njihove pretenzije na istinu takođe pogrešne. Ako, dakle, pretpostavimo da je istorija iracionalna, slučajna i besmislena, tada se njena iracionalnost ne bi mogla dokazati. Svaki iracionalizam, grosso modo, zapravo, teži da sam sebe opovrgne, budući da se želi ispoljiti kao istina, a pri tom odriče prirodu svake istine.
A ako se postmoderne teorije istorije u celini (i nekritički) prihvate, kakve bi posledice mogle da se očekuju?
– Jedan od najvećih oponenata postmodernizma J. Habermas, veli da oni poriču velika ostvarenja prosvetiteljstva, da se rugaju razumu, i da odvode čovečanstvo u opasnu proizvoljnost. Ne sme se dopustiti ovom dragocenom zaveštanju da se rastoči u besmislenost ili da bude s prezirom odbačeno kao ideološko oruđe opresivne elite. Kad bismo se, veli J. Koka, odrekli istorijskog razumevanja uzroka, veza i posledica, odrekli kritičke interpretacije koja se empirijski temelji i teži za intersubjektivnim važenjem nastao bi vakuum u kojem bi se raširile legende i mitovi, predrasude i manipulacije – sa nesagledivim posledicama. Takva odricanja moderna društva ne mogu sebi da dozvole.
Tu su, očito, neizbežne i političke implikacije?
– Svakako, jer, na primer, poststrukturalistička kritika samodovoljnosti razuma potkopava temelje vladavine demokratije koja počiva na racionalnom diskursu. Jednako promoviše i opasan nihilizam u kome je sve dopušteno.
Da li se autor bavi i poznatim pitanjem o "kraju istorije"?
– To pitanje nije više u žiži interesovanja kao što je bilo pre desetak i više godina. Jer ako je istorija nepredvidiva, što je nesumnjivo tačno, kako se, onda, može govoriti o njenom kraju?
A šta je osnovni smisao celokupne istorije?
– Ne znam kako da odgovorim na to pitanje? Ne znam. Možda je njen smisao samo neko žarište u budućnosti koju očekujemo, što prekoračuje sve mogućnosti znanja. Razočaranja nastaju samo onda kad se nešto očekuje. Nije li, možda, taj smisao uvek u nekom novom smislu, uvek u postavljanju novih ciljeva, ako mogu da kažem: u neprestanoj borbi za smisao? Inače, pitanje smisla i te kako je važno u filozofskoj tradiciji.
Knjiga se, stiče se utisak, ipak, nije do kraja "obračunala" s postmodernim, posebno poststrukturalističkim epistemologijama?
– Tačno, ali autorov cilj i nije bio da se s tim epistemologijama razračunava u svoj njihovoj dubini i celini, već samo da kritički i što ubedljivije ukaže na uticaj tih epistemologija na istorijsku teoriju i praksu u današnjem svetu.
Zoran RADISAVLJEVIĆ
[objavljeno: 17.03.2007.]
