Izvor: Večernje novosti, 15.Jan.2015, 21:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispovest sedmogodišnje Jovane: Leukemiju su mi otkrili na tatin rođendan. Plakala sam ja, plakao je i tata
LEUKEMIJU su mi otkrili prošlog aprila, baš na tatin rođendan. Plakala sam i izvinjavala sam mu se što sam mu upropastila svečani dan. Plakao je i on... Rekao da ne brinem i da je važno da smo bolest otkrili na vreme. Ovako priča sedmogodišnja Jovana Lazarević, u hodniku odeljenja hemato-onkologije Instituta za majku i dete. Sa strane poređano šest soba u kojima se trenutno leči 20 dečaka i devojčica obolelih od raka. Unutra sa njima su i mame i jedna baka. Smeše se, pevuše... U stvari, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << kriju suze, gutaju knedle zbog tek otkrivene dijagnoze i sveta koji se obrnuo naglavačke. Ljuljaju svoje mališane, pričaju im priče, tepaju, drže ručice u čije se vene bez prestanka, kap po kap, slivaju razni lekovi i infuzije... - Ležala sam ovde dugih osam meseci i sada sam dobro - nastavlja priču Jovana. - Konačno sam bila i kod kuće. Nadam se skorom polasku u školu i novim drugarima. Ali, još moram da nosim zaštitnu masku, da se čuvam od virusa. Krupne plave oči, koje jedino vire ispod maske, smeju se dok čudesno vedro i nasmejano dete priča i na srpskom i na latinskom, o svojoj bolesti, intervencijama koje je pregrmela... - Danas sam na kontroli, a milogram, lumbalnu, vađenje likvora, aspiraciju koštane srži, sve to sam već prošla - priča Jovana. - A baš na moje insistiranje, jer sam se posle treninga osećala umorno, tražila sam da me vode da izvadim krv. I tako mi je slučajno otkrivena leukemija. Od tada sam naučila toliko toga o medicini da ću, razmišljam, kada porastem biti doktorka za decu. Ali, ne obična, već popularna koju snimaju televizije i o kojoj pišu novine. Neka dobra lekarka kao što je i moj doktor Đokić, kome sam dodelila pehar za najboljeg lekara. I baš u tom tenutku Jovanin najdraži doktor Dragomir Đokić ulazi na odeljenje sa velikim osmehom. Neobično vedar i nasmejan za okolnosti u kojima svakodnevno radi. - Ne samo ja, nego i svi zaposleni na ovom odeljenju trudimo se da uvek budemo dobro raspoloženi, drugari sa obolelom dečicom i adolescentima, prijatni prema njihovim porodicama - kaže dr Đokić. - I to nije lako, jer se ovi mališani leče od najtežih bolesti - tumora mozga, leukemija, limfoma, solidnih tumora... Nažalost, svake nedelje jedno dete u Srbiji izgubi bitku sa njima. Doktor Đokić u obilasku pacijenata Statistika kaže da svake godine oko 300 mališana u Srbiji oboli od raka. Samo na hemato-onkološkom odeljenju Instituta za majku i dete godišnje se postavi oko 30 novih dijagnoza. Danas je moguće 70 odsto njih dovesti u reemisiju. Ne i izlečiti. Zapravo, tek deceniju posle poslednje terapije, može se razmišljati o izlečenju. - A jednom oboleo, mora doživotno da se prati i posle terapije i kad svi rezultati pokažu da je dete u stanju u kakvom je i svaki drugi zdrav mališan - priča dr Đokić. - Po Jovaninim analizama sada, recimo, niko ne bi mogao da pretpostavi da je bila bolesna.HVALA VAM, LjUDI VOLELA bih da se javno zahvalim osoblju koje radi na ovom odeljenju, na ljubaznosti, na pažnji i brizi koju nam u svoj nevolji ovi ljudi pružaju - kaže Jelena Bjelogrlić, majka Jovana Luke. O prijateljskom i prijatnom odnosu lekara, sestara, psihologa, vaspitača, svi roditelji koji su sa decom na ovom odeljenju imaju samo reči hvale. Tragovi jake terapije i lekova vide se još po kosici koja je tek počela da raste. - Kada sam došla ovde imala sam kosu do struka - priča ova devojčica. - Posle sam se ošišla na paž i shvatila da sam sa predugom kosom bila bezlična. Kasnije sam morala da se ošišam “na keca”, a onda mi je od lekova potpuno opala. Sada ponovo raste, a ja zbog te nove frizure furam rokerski fazon. Za sve pretrpljeno i ona je od dr Đokića dobila diplomu za hrabrost. U krevetiću svakog mališana stoji još po jedna ovakva diploma. - Juče nam je potvrđeno da Emil ima dečju leukemiju - kaže Anda Omerović iz Bijelog Polja. Suze se na pomen bolesti same slivaju. Umivaju lice i vrat. Ona ih guta i krije pogled od trogodišnjeg mališana. Njemu u veni braunila. Sobu dele sa bakom Zorkom Marović i njenom unukom, četvorogodišnjom Anastasijom iz Podgorice. Mama je ostala kod kuće sa tek rođenom bebom... U sobi do njih mali Jovan Luka Bjelogrlić, koji se leči od tumora bubrega. Prva reč koju je izgovorio je POT - venski kateter, koji je toliko puta video za svoje dve godine života. POTREBNI BOLjI USLOVI ONO što je najvažnije imamo, a to je odličan kadar koji radi na odeljenju - kaže dr Đokić. - Idealno bi bilo da imamo jednokrevetne sobe, jer je važno da ova deca budu izolovana. Nekada i mala prehlada za njih može da bude kobna. To je, međutim, nemoguće u našim uslovima. Trudimo se, zato, maksimalno da održavamo to što imamo. Bilo bi dobro kada bismo mogli da nabavimo televizor za kuhinju i frižider za svih šest soba. To bi mnogo olakšalo roditeljima, koji ovde prosečno provedu mesec dana. Malenom prostoru za igru valjalo bi dodati nove igračke, knjige, igrice za računar. Lekova uglavnom imamo dovoljno, ali nam treba još infuzionih i špric pumpi.
Nastavak na Večernje novosti...
.jpg)
