Izvor: S media, 09.Maj.2010, 18:54   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ispovest narodnog heroja

Narodni heroj Jovan Jošo Durbaba o tome kako je najpre stavio kokardu, a onda se opredelio za partizane, zašto su on i Ranković potezali pištolje jedan na drugog...

Narodni heroj Jovan Jošo Durbaba ratnu ispovest počinje rečima: "Ja sam bio veliki pristalica Karadjordjevića dinastije, a 1941. nisam znao šta je komunizam, ni socijalizam, niti kapitalizam".

Kada je izbio rat, imao je 21 godinu i samo šest razreda osnovne škole. "Nisam ništa znao o marksizmu >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << i lenjinizmu, a ni o partizanima. Čuo sam za neke gerilce, ali sam onda mislio da ću se pod srpskom kraljevskom zastavom boriti do kraja rata".

Junak iz Srpske Krajine je 14. aprila napunio 90. godina, a još živo prepričava ratna sećanja i dobro pamti detalje silnih borbi kroz koje je prošao.

Jedinac, rodjen u siromašnoj seljačkoj porodici u selu Kovačiću kod Knina, oca nije ni zapamtio, a o majci, koju je u ratu izgubio, govori s puno ljubavi i nežnosti i nikada ne propusti da istakne kako ga je "rodoljubljem zadojila".

"Uveče oko ognjišta ceo zaselak bi se sakupio, a majka je čitala srpske epske pesme. Meni je kada sam bio u drugom razredu osnovne škole kupila 11 pesmarica o Milošu Obliću, Kraljeviću Marku, caru Lazaru i carici Milici, braći Jugovića...

To patriotsko osećanje, kako kaže, nosilo ga je kroz ceo život i zato, kada je izbio aprilski rat 1941. stupio je kao dobrovoljac u 54. pešadijski puk, koji je iz Knina upućen na Zadarski front i učestvovao u borbi s Talijanima.

Onda se raspala Jugoslovenka kraljevska vojska, a Durbaba je izbegao zarobljavanje i s pedesetak ljudi pod oružjem vratio se u rodni Kovačić.

Nije mnogo prošlo, već 1. avgusta 1941. bio je medju ustanicima koji napadaju ustaše u selu Polaci, oko Knina i Strmice. Oni koji ga poznaju, tvrde da se već tada istakao po hrabrosti.

Jošo, kako ga svi zovu, priča da se kokarde odrekao kada je pop Momčilo Djujić, inače njegov dalji rodjak, "počinio izdajstvo" i u ime 100.000 Srba sevrene Dalmacije i južne Like potpisao da na okupatorskog vojnika neće opaliti puška.

"Ja odlučim da ne ispuštam oružje iz ruku, veli Jošo i okupim grupu - nas 12 mladića odlučimo da napravimo zasedu ustašama na cesti izmedju Sinja i Knina.

Napali smo dva kamiona ustaških dobrovoljaca na putu za železničku stanicu, koji su išli na obuku u Nemačku, a odatle na Istočni front.

U otvorenim kamionima su bili. I sad čujem pesmu njihovu: "Hej mili bože lipije mladića, hrabre vojske Ante Pavelića, oooooj..." otpeva Jošo ustaški refren pa dodade: "a mi iz zasede - ožeži! Ubjemo desetak, a pet - šest ranimo".

"Pročulo se onda da postoji mladić, još nezreo, ali raspoložen za borbu", kaže Durbaba i ubrzo su u njegovu kuću došli članovi Komunističke partije i pokojni Nikola Vranić s pričom kako treba okupljati sve progresivne snage bez obzira na naciju, veru i nastaviti borbu za oslobodjenje zemlje i pomoć Rusiji.

"Nismo mi onda znali šta je Sovjetski savez, nego samo za Rusiju", objašnjava Jošo usput. Uzeo sam odmah pušku i bombe, ali oni me podučiše da se ne može grlom u jagode - treba pripremiti teren, formirati organizaciju, neke odbore....

Tako su partizani iz moje kuće krenuli na Dinaru, a ja sam prvi u kraju stavio na kapu petkoraku zvezdu sa srpom i čekićem, a nisam bio ni član SKOJ-a, ni Komunističke partije", nagalsio je Durbaba.

Jošo od tada ratuje s uštašama, ali upada i na četničke zborove i odlučno istupa protiv njihovih stavova, pa već u januaru 1941. postaje komandir Kninske partizanske čete s kojom učestvuje u mnogim borbama protiv četnika i Talijana na području Knina i Bosanskog Grahova.

Kada je u aprilu 1942. formirana Druga dalmatinska brigada postavljen je za komandira treće čete Drugog bataljona i tada je primljen u KPJ, a već januara naredne godine, posle nekoliko uspešnih brobi, postao je i komandant tog bataljona.

Durbaba ističe da je sve do Svetog Save 1943. godine ratovao na području Kninske Krajine, Bosanskog Grahova i Livna, a potom je s borcima prošao velike ofanzive na Neretvi, Sutjesci, Drini, ratovao u Crnoj Gori i Srbiji.

Posle borbi u dolini Neretve učestvovao je u evakuaciji nepokretnih ranjenika preko masiva Prenja. Tada je prvi put ranjen u napadu neprijateljske avijacije, ali najteže momente je doživeo, kako kaže, u borbama na Sutjesci, gde je bila i njegova porodica. Tada mu je sin sa nepune tri godine ranjen i od gelera izgubio levo oko.

Jošo je ranjavan još dva puta, a majka mu je rane previjala, pre nego što je otišla u Bosansku Krajinu gde je u napadu na Troglav planinu u 43. godini poginula.

Kapitulaciju Nemačke dočekao je u završnim operacijama kod Ilirske Bistrice, a kada je, čuvši pucnje i pesmu izašao iz šatora i saznao da je rat gotov, našalio se s borcima uzviknuvši: "Ajme meni, ostadoh ja bez posla".

U ratu je kaže, saznao na primeru vlastite familije, kako su neki da bi preživeli morali da "prevere". Tako je njegova rodjena tetka Djurdjija, iz bogate srpske kuće, u kojoj se slava slavila, sa trojicom sinova u katoličku veru prešla jer je čula da je onaj ko to učini spašen od ustaškog noža.

Mada je znala da je njen sestrić na ustaškom spisku za odstrel, nije o tome obavestila Jošinu majku, a on nikada nije zaboravio da se pravdala rečima: " Svakome je danas do sebe".

Od anegdota iz rata, ispričao je onu sukobu sa Aleksandrom Rankovićem.

"Bilo je to zbog jednog borca koji je uskočio u baštu i počupao nekoliko kapulica (mladi luk). Marko je istrčao iz zgrade preko puta, ščepao ga i viče: "Neka se vrati komandant bataljona!". Vratim se sa čela kolone, a on povika na mene: "Je li Durbaba, zar se ovako vodi naša vojska?" Pitam šta je bilo, a on kaže, pa ovo je pljačka bre, ovaj je uzeo četiri luka", a ja odvratim: "Šta se dereš na mene. Kakva pljačka, čovek gladan, uzeo četiri kapulice". On izvadi pištolj na mene, a ja izvadim pištolj na njega...

Posle dva sata komesar divizije Mitar Bakić, pridje mi i pita šta mi bi da potežem pištolj na druga Marka, a meni se noge odsekoše. Nisam prepoznao Rankovića. Bio je ošisan na nulu, bez činova, a ja ga nikada pre nisma video.

Durbaba se priseća i da je posle rata bilo nekih "zavrzlama" kada je prvi put predložen za Orden narodnog heroja. Ispunjavao je on sve uslove za ovo veliko priznanje, ali predlog nije prihvaćen u oblasnom komitetu u Splitu. Nisu hteli da dozvole da "kninski četnik", kako kaže, postane narodni heroj pre nekog Splićanina.

Tito je posle komesara Bakića "izgrdio na pasja preskakala" pitajući kako to da druga dalmatinska koja je prešla Neretvu, Sutjesku, Drinu nema nijednog narodnog heroja. Nepravda je ispravljena 27. novembra 1953. kada je Durbaba proglašen narodnim herojem, a Orden mu je na grudi okačio vrhovni komandant Jospi Broz Tito.

Branka Stanišić

Nastavak na S media...