Izvor: Večernje novosti, 08.Mar.2013, 23:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ispovest: Vera jača od droge

VISOK čovek u sakou i farmerkama, sigurnog pogleda i šarmantan, tek kročio u šestu deceniju života, koji nas čeka u baru, svakako ne izgleda onako kako zamišljate sagovornika sa kojim bi trebalo da razgovarate o njegovom odvikavanju od narkotika. Predstavlja se: bivši pilot, sada ikonopisac, otac četvoro dece. I kada već pomišljamo da smo definitivno pogrešili sto, dodaje: - I izlečeni narkoman. Zoran Mirković nije njegovo pravo ime. Koristimo ga u ovom tekstu, ne zato što želi da >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << se sakrije - njegovu priču znaju svi koji ga poznaju - već zato što ne želi da njegova deca zbog toga doživljavaju neprijatnosti u školi. Nema stereotipa u Zoranovoj priči o sunovratu koji je doživeo i spasu koji je našao. Nije počeo da se drogira u tinejdžerskim danima i nikada nije uzimao heroin. Nikada nije krao da bi obezbedio novac za drogu. Već je dobro “odlomio” od treće decenije života kada je počeo da uzima drogu. Završio je pilotsku akademiju i dobio posao u "Jatu". - Do tada sam bio prezaštićen: kuća, škola, vojska, akademija - priča Zoran. - A onda dobijem svoj avion i svakog dana letim u svet. Bio sam uspešan u svemu što sam radio, a ipak se nisam snašao u tome. Sve sam imao, ali bilo je nešto u mojoj podsvesti što me je činilo nezadovoljnim. Da, postao sam pilot, kao i moj otac, ali šta s tim. Šta je moj cilj? Šta je moj smisao? Droga mi je, mislio sam tada, bila izlaz. Marihuana i kokain. Nikada nisam uzimao heroin. Dugo je Zoran uspevao da drži svoj život pod kontrolom, uprkos poroku koji ga je sve više uzimao pod svoje. Nikada nije seo za komande aviona na kokainu ili pod uticajem "trave". Nije mislio da ima problem. Zarađivao je puno, ali je sav novac trošio na poroke. Nije video, a dno je jurilo prema njemu. A onda je udario snažnije nego što je ikada mogao da zamisli. Umešao se u međunarodni šverc heroina. Uhapšen je i osuđen na 18 meseci zatvora. Ostao je bez posla. Ali ni to sve nije bilo dovoljno da ga promeni.CRNA REKA - PRATIO sam sve što se dešavalo u Crnoj reci - priča Zoran. - Od početka sam mislio da to nije pravi put. Nije hrišćanski tako postupati sa ljudima. Kada nekoga tučete lopatom, to je bes. A jedini lek za zavisnost je ljubav. Ušao je u posao sa nekretninama, otvorio lokal na Kopaoniku. Ponovo je zarađivao dosta novca, oženio se i dobio prvu kćerku. Ali uprkos svemu, kokain je vodio glavnu reč u njegovom životu. - Brak mi se raspao, a ja sam se vratio da živim sa majkom - kaže Zoran. - Sve dok ona više nije mogla da podnese to što sam radio. Izbacila me iz kuće. Nestalo je novca. Spavao sam u parku, jeo ono što mi prijatelji donesu. Nisam imao kud. Pokušao sam da se ubijem. Presekao sam vene i čekao da umrem. Sledeće čega se seća jeste buđenje u Klinici "Laza Lazarević". Preživeo je, ali više nije imao kud. Molio je doktore da ga zadrže dok se ne oporavi i ne shvati šta treba da radi. - Ranije sam nekoliko puta pokušavao da se "skinem" sa droge. Odlazio sam i kod vrhunskih stručnjaka u Moskvu, ali uzalud. Nemoguće je izlečiti se od zavisnosti ako ne priznate da imate problem - priča Zoran. - Sada sam se pogledao u ogledalo i shvatio da sam bolestan. Odlučio sam da pokušam da spas pronađem u manastiru, iako tada o veri nisam znao gotovo ništa.POMAŽE DRUGIMA ZORAN je danas posvećen pomaganju ljudima koji imaju slične probleme. Zajedno sa dr Vlajkom Panovićem svakog petka se sreće sa ljudima koji boluju od zavisnosti i njihovim porodicama. - Dr Panović je najviše uradio za rešavanje ovog problema. Shvatio je gde leži uzrok zavisnosti - da je to praznina, vapaj za smislom - kaže Zoran. Manastir Kovilj u to vreme još nije bio poznat po radu sa zavisnicima, a vladika Porfirije bio je tek jeromonah. Primili su Zorana. - Do tada sam mislio da su to mračna, mistična i konzervativna mesta, ali ono što sam zatekao bilo je toplo, otvoreno. Nikakav pritisak nisu vršili na mene. Nije bilo zločina i kazne. Nije bilo osude, već samo greha. Prvi put sam našao smisao. I više mi nije bila potrebna droga. Zoran se, posle nekoliko godina, polako vraćao spoljašnjem životu. U manastiru je izučio ikonopisanje i posvetio se tome. Od toga i danas živi. Ponovo se oženio i sa drugom ženom ima troje dece. Danas je srećan. Ima, ipak, rana koje nikada ne zarastu. Majka ni danas ne želi da razgovara sa njim. - Sve to mi sada izgleda kao neki drugi život - kaže. - Nekada mi je bilo teško da pričam o svemu što mi se dešavalo. Više nije. Želim da ljudima pokažem da stereotip "nema izlečenih narkomana" nije tačan. Ja sam izlečen.

Nastavak na Večernje novosti...