Izvor: Blic, 26.Feb.2010, 12:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispod mosta živi 12 godina
Kragujevac - U blizini Pravnog i Ekonomskog fakulteta, kada se krene ka naselju Bubanj, nailazi se na most. Iako preko njega svakodnevno prođe na stotine automobila i hiljade pešaka, malo ko zna da ispod mosta, već dvanaest godina, živi jedan čovek - Dragiša Miletić, beskućnik, jedan od mnogih koji u Kragujevcu nemaju svoj dom.
Tu, kraj potoka, on provodi noći i dane. Tu spava i jede, a preko dana izlazi "gore", među običan svet. Zatekli smo ga kraj betonske staze koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vodi od fakulteta ka Pulmološkoj klinici. Napravio je zaklon od starog tepiha. Nabacao je na gomilu granje koje je sakupio. Sedi na kutiji i pokušava da se zagreje...
- Dobar dan... Nikog ne diram, a i mene ne dira niko. Eto, malo sam podložio vatricu, hladno je, da se ugrejem. Ne tražim ništa, ali ima dobrih ljudi. Neko mi da pet, neko pedeset, a ima i onih koji ostave i hiljadu dinara. Onda odem u prodavnicu, kupim nešto da jedem. Leti je bolje, tada mi društvo prave kerovi, zajedno, šetamo i provodimo vreme. Sada kad je zima i oni neće sa mnom. Pobegli... Otišli negde, u topliji zaklon - priča usamljeni Dragiša.
Ima 51 godinu. Uzima cigaretu, pali je... Ćuti par minuta, a onda prozbori da je dobro to što je zdrav. Pokazuje čizme. Stare su, dva broja veće, i to namerno.
- Evo, ovo je recept za zimoću. Prvo obujem čarape, pa ih uvijem u novine. Sve to lepo stisnem, pa uvučem u kese. Onda nazujem čizme. Tako je najtoplije. Noću se, ispod mosta, zavučem u zaklon. Postavim kartone, tu ispod mosta, da mi ne duva vetar. Imam neke krpe, jorgane... legnem na sunđer, pa se njima pokrijem. Ne valja što pušim, to će da me uništi. Pre neki dan sam se zapalio... Probudim se u neko doba. Mrak, hladnoća, sve zaledilo. Tišina, ništa se ne čuje. Samoća... I pripalim jednu, al' zaspim, pa je buknula vatra. Umalo da izgorim. Niko me ne bi našao ni da me sahrani - priča Dragiša.
Dragiša je nekada imao svoj dom. Živeo je u okolini Istoka, na Kosovu. U Kragujevcu ima brata i sestru. Oni imaju svoje kuće, ponekada ih poseti.
- Vidim ih, obiđem, jednom u dva meseca. Ali se opet vratim ovde. Pod most. A radio sam nekada na građevini... Ja sam tesar. Bavio sam se i poljoprivredom, čuvao sam stoku. Posle sam bio čuvar u fabrici municije. A kada je bio rat, stavili me u rezervni sastav policije. Kada se sve završilo, izbegao sam ovamo. I tako... Niko me ne obilazi, niko mi ništa ne nudi, nemam ni krevet, ni sobu. Nemam ništa. Primam oko tri hiljade dinara od države, to je valjda socijalna pomoć. Nemam ni zdravstvenu knjižicu, nikada nisam bio kod lekara. A i ne treba mi - priča uz osmeh Dragiša.
Iz starog ranca, od kojeg se ne razdvaja, Dragiša vadi staru šerpu. Sva je olupana, prljava, zagorela... Donosi i par krompira, i sprema se da ih tu, kraj trotoara, skuva. Sve radi polako, jer nigde ne žuri. Nikoga se i ne boji, jer nema šta da izgubi. Dok odlazimo, osvrćemo se na tren. On nas gleda, maše rukom. Smeje se. Mi ne...
.jpg)
