Izvor: Politika, 24.Feb.2013, 14:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iskušavanje „tesle”
Polemika o prednostima i manama električnog automobila iz fabrike koja nosi ime „najpotcenjenijeg pronalazača u američkoj istoriji”
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Čim sam kročio u salon na čijem je pročelju, na raskršću „K” i 11. ulice, jedan manji i jedan veliki logotip fabrike, dočekala me je elegantno obučena devojka, poželela dobar dan i ljubazno upitala kako može da mi pomogne.
„Mogu li da ga platim i odmah >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odvezem”, upitao sam pokazujući na izloženu crnu limuzinu nesumnjivo futurističke karoserije.„Pa ne baš”, glasio je odgovor. „Za to morate da se najavite”.
Ne proveravajući moj dolarski bonitet, pokazala mi je zatim auto i spolja i iznutra.
Prvo iznenađenje je bilo kad je podigla prednju haubu: umesto motora, ukazao se tapaciran prtljažni prostor. „Aha, motor je pozadi”, prva je pomisao neupućenog. A pozadi – još jedan, samo veći prtljažnik.
Pozadi nema ni onoga što bi se na autu ove kategorije očekivalo: bar dva hromirana auspuha. Nepotrebni su, kad već nema motora.„Mašina” ipak postoji, ali je sakrivena: to je samo jedan elektromotor nevelikih gabarita čiji je princip još u prošlom veku patentirao Nikola Tesla: nalazi se u zadnjem delu i nije predviđeno da ga zagleda niko drugi sem inžinjera „Tesla motorsa” u nekom od servisa koji su prošle godine počeli da se otvaraju u najbogatijim regionima Amerike, odakle se očekuju kupci ovog futurističkog proizvoda.
Ulogu domaćice potom je preuzela menadžerka salona Džulija Sendor. Pošto sam se predstavio, rekla mi je da nije ovlašćena da govori o poslovnim brojkama, ali o automobilu i njegovim karakteristikama svakako.
A o Nikoli Tesli? „Znam da je bio Amerikanac iz Srbije i da je najpotcenjeniji izumitelj u našoj istoriji”, rekla je sa dosta samopouzdanja, objašnjavajući potom Teslino rivalstvo sa Tomasom Edisonom i ostavljajući me u dilemi da li je njeno znanje rezultat obuke kroz koju je prošla, ili lične radoznalosti.
Kako god bilo, njen glavni šef, Elon Mask, jedan od najpoznatijih američkih preduzetnika (osnovao je i „Pej pal” i „privatnu NASA”, kompaniju „Spej Iks”), nepravdu prema srpsko-američkom naučniku donekle ispravlja imenujući po njemu prvi električni automobil moderne ere i kompaniju koju je u Silicijumskoj dolini osnovao još 2003.
Menadžerka Sendorf mi je potom ponudila da sednem za volan izloženog „modela es”, koji je sa proizvodne trake u Frimontu, takođe u Kaliforniji, počeo da silazi u junu prošle godine.
Naravno, nisam to odbio. Prvi utisak za „kokpitom” je da elektriku koja pokreće točkove prati i velika količina upravljačke elektronike. Primećujem zatim nigde nema menjača, bar u klasičnom smislu, ako se izuzme ručica sa desne strane volana sa položajima „vožnja”, „unazad” i „parking.
„Tesla” ima samo jedan stepen prenosa, ali dovoljan da od nule do 100 kilometara gotovo nečujno ubrza za između 4,4 i 6,5 sekundi (zavisno od kapaciteta baterije: najmanja ima 45 kilovat sati, a najveća 85).
Maksimalna brzina je 200 kilometara na sat, a potrošnja nula litara benzina. Struja na specijalnim punjačkim stanicama koje je „Tesla motors” počeo da otvara duž strateških putnih koridora ide „na račun kuće”.
Drugo na čemu mi se pogled dugo zadržava jeste veliki ekran dijagonale čak 17 inča (43 centimetra), koji je komandni centar limuzine.
Pored njega nema nijednog dugmeta ili prekidača: sve se bira ili podešava dodirom po ekranu: muzika, navigacija, klima, parametri vožnje, stalna internet veza i što šta još.
„Zar ovo ne odvraća pažnju vozača od puta?” naivno pitam.
„Nema problema, na to se brzo navikne”, odgovara Džulija Sendor.
Na mestu gde je obično instrument tabla sa pokazivačima brzine, stanja goriva i pređene kilometraže, opet je jedan ekran živopisnih boja, sa digitalnim brojkama i simbolima. I to bi sigurno zahtevalo navikavanje.
Ovaj salon je otvoren još u maju 2009, kada je prodavan samo tadašnji, premijerni model „tesle”, nazvan „roadster”, čija je karoserija bila pozajmljena od britanskog „lotusa”. Jedan beli „roadster” je u izlogu, ali polovan, više kao muzejski primerak.
Vašington sa okolinom je inače jedan od najprosperitetnijih regiona zemlje, pa je razumljivo da Mask računa i na ovdašnje kupce čiji su džepovi dovoljno duboki da bi bili u generaciji koja prva isprobava novo automobilsko doba.
Sendorova je upućena i u polemiku koja se ovih dana vodila preko medija, povodom neuspele test vožnje novinara „Njujork tajmsa” Džona Brodera u jednom crvenom „modelu es”, koja se završila tako što je auto utovaren na kamion šlep službe, pošto mu je baterija otkazala pre nego što je uspeo da savlada rastojanje između Vašingtona i Bostona – nekih 700 kilometara.
Broderu je ponuđeno da novog „teslu” isproba na ovoj trasi, jer su na njoj, na međusobnom rastojanju od 360 kilometara, postavljene dve pomenute „punjačke stanice”, na kojima baterija, naponom od 480 volti, može da se dopuni do maksimalnog kapaciteta za samo sat vremena.
Dovoljno dakle da se bez problema savlada rastojanje između dva grada, doduše uz nešto više planiranja nego kad se vozi „benzinac”.
Bar teoretski. Model koji je pozajmljen novinaru „Tajmsa” po opisu „Tesla motorsa”, sa punom baterijom ima domet od 480 kilometara, dok je EPA, vladina agencija koja verifikuje ekonomičnost automobila, to smanjila na 426.
Kolega Broder je napisao reportažu koja je zanimljiva pre svega zbog drame na kraju probne vožnje. Ilustrovana je fotografijom ne baš pohvalnom za zagovornike električnog pogona: crveni auto se s mukom, jer je prazna baterija blokirala sve kočnice, utovara na kamion šlep službe, a glavna poruka je da „tesla” jeste „tehnološko čudo”, ali po cenu isključivanja grejanja tokom vožnje da bi se uštedela struja i rizikom da vas ostavi na cedilu ako budete prinuđeni da neplanirano koristite neku zaobilaznicu.
Epilog je međutim bio drugačiji od prologa: „javna urednica” (ombudsman) „Njujork tajmsa” objavila je, posle sopstvene istrage, izvinjenje „Tesla motorsu”, sa objašnjenjem da je novinar posle neuspelog testa izveštaj napisao „u dobroj nameri”, ali da su mu se potkrale neke nepreciznosti, kako u načinu vožnje koji mu je preporučen, tako i u putnim beleškama.
Kolega Broder, pokazalo se, nije bio svestan da je, kao i uvek kad se automobil poverava novinara, u kompjuteru „tesle” bio aktiviran specijalni program koji evidentira ceo tok vožnje, svaku komandu, brzinu, detalje potrošnje struje, vreme zaustavljanja, nivo punjenja baterije i slično.
Rezultat toga je bio da su podaci Elona Maska bili uverljiviji od onih u novinarskoj beležnici, što su potvrdila potonja vožnja na istoj deonici novinara Si-En-En-a, kome je kompjuter pokazao da je po prispeću u Boston u bateriji imao na raspolaganju još 110 kilometara. Dodatni, i još važniji plus za „teslu” bio je i takođe sasvim uspeo, test vozača renomiranog potrošačkog magazina „Konzjumer riport”.
„Tesla” je tako savladao dosad najdelikatnije tehnološko iskušenje, ali ono važnije, komercijalno, tek predstoji.
„Model es” je, kaucijom od po 5.000 dolara, dosad rezervisalo oko 13.000 kupaca, fabrika je u decembru postigla proizvodni tempo od planiranih 400 automobila nedeljno, ali je „Tesla motors” od osnivanja svaku poslovnu godinu završavao sa gubitkom.
Mask se nada da će ova godina doneti bar jedan pozitivni kvartal, ali strahuje da bi, pošto je kompanija od 2010. na berzi, neki investitori, među kojima su i nemački „Dajmler” i japanski „Tojota” i „Panasonik”, mogli bi da postanu nestrpljivi. Sem toga, u slučaju neuspeha na meti bi mogla da bude i Obamina vlada koja je „Tesli” dala kredit od 465 miliona dolara.
Što se dopisnika tiče, nije se na kraju prijavio za razgovor kao kupac. Garaža zgrade u kojoj stanuje nema naime utičnice za struju, a on na računu nema 80.000 dolara. („A i da ima, odakle mu?”)
Milan Mišić
objavljeno: 24/02/2013
