Izvor: Blic, 23.Jul.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iskreni lažovi
Postoji sorta ljudi iskrenih lažova. Oni verujuće lažu. Pošteno se odnose prema laži, primaju je kao istinu, znači, pošteni su lažovi! A kada se otkrije da su lagali, to priznaju i nikom ništa! Izmame poneki osmeh, puste koju televizijsku suzu, otupe protivnike, zatupe istomišljenike. Estrada estradi!
I kao što nas je Koraks naučio da u onoj kravici na omotu mleka sa cvetićem iza uva prepoznajemo nekada moćni lik vladarke iz senke Mire Marković, tako nas i pošteni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << lažovi iz fele estradnih političara uče da je sve što kažu notorna laž, ali zbog njihovog poštenog odnosa prema istoj ostaju nekažnjeni.
Hajde da ne pominjem koridor deset i kada je trebalo i kada se ponovo obećava da će da bude završen. Ali, zato ćete lakše shvatiti zašto sa četiri godine zakašnjenja od potpisivanja i ratifikovanja Sporazuma o pristupanju energetskoj zajednici ministar Mrkonjić po hitnom postupku traži izglasavanje Predloga zakona o energetici.
Jeste da ga je obrazlagao i branio pred velikom salom Doma Narodne skupštine, koja je zjapila prazninom i pred svekolikim TV auditorijumom, jeste da je ovaj zakon jedan od uslova za dobijanje kandidature Srbije za članstvo u EU, ali mogla bih da se opkladim, imajući na umu prezentera, da je reč o šminkanju i šmiranju nečega što će nas udariti u lice kada saznamo ko sve raspolaže energetskim izvorima u Srbiji i zašto ostajemo i bez energije i bez profita.
Isti ministar u vreme crnih godišnjica žrtvama minulog rata našao je vreme da sliku njegovu ljubi i veliča vođu ratnog zločinačkog udruženja, ustvrdivši da bi, da je živ, Milošević bio u koaliciji sa demokratama! Opet, naravno, nikom ništa! Notorna laž o neosuđenom zločincu, koji je ne trepnuvši izdavao naloge za ubistva najbližih prijatelja od Ivana Stambolića do političkih protivnika i onepodobljenih novinara, zahvaljujući Mrkonjiću lakše se prima u javnosti nego bila koja druga izjava iz resora građevine.
I to je, hteli ili ne, deo nametnutog društvenog diskursa. Zato hapšenje poslednjeg na listi optuženih za najteže zločine protiv čovečnosti nije samo izvršavanje međunarodno preuzete obaveze koju je, da podsetim, potpisao sam Milošević, već prvenstveno moralna obaveza prema žrtvama, ali i istini o jednom režimu koji je sunovratio Srbiju u svakom pogledu. Dok se budu veličali zločinci, a žrtve nipodaštavale, o moralu nema ni govora. Ministrove opservacije i relativizacije nisu samo skandalozne, već i ohrabruju baš te koji su nas bacili u glib da nas ponovo zatrpaju blatom.
