Izvor: Politika, 18.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iskoristi trenutak
Srpska poezija je sva u velikim pesničkim opusima. Što je opus veći i deblji (misli se na broj objavljenih zbirki), to je pesniku „lakše" da pronađe put, pre svega, do kritičara. Ipak, ponekad je, čini mi se, bolje pratiti onu kinesku maksimu „Oduzmi, da bi dobio". Velikog pesnika ne čini veliki opus, zar ne? U našoj poeziji veliki pesnici „malog" opusa bi, na primer, bili Jovan Hristić, Raša Livada, da ne nabrajam dalje.
U tu malu, ali odabranu grupu pesnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mogao bi da spada i Dragan Stojanović (1945, pesnik, esejista, pisac) čiji broj pesama jedva prelazi broj – sto. I to sve u tri zbirke pesama: Olujno veče (1972), SL. i Četiri pesme o SL. (1992. i drugo izdanje 2001) i zbirka Godine (2006). Četvrta zbirka Nije to sve jeste Stojanovićev izbor iz prethodne tri zbirke. Njegova lična antologija.
Obično pesnici kada prave izbore svojih pesama krenu od svojih najranijih radova naovamo, znači, klasičnim metodom. Stojanović je obrnuo situaciju, tako da knjigu otvaraju najnovije (prvi put objavljene) i novije pesme iz zbirke Godine, a zatvaraju je „rani radovi” iz zbirke Olujno veče. SL. i Četiri pesme o SL. u centralnom su delu knjige, što nam sugeriše da je pesnik njih odredio kao centralni deo svoje poezije. Ako je tako, učinio je pravu stvar.
SL. i Četiri pesme o SL. više su poeme nego što su pesme imajući u vidu i dužinu, ali latentnu narativnu strukturu u kojoj pored autorovih refleksija vidimo i lik SL koja pere zube, odlazi na benzinsku pumpu, pripaljuje cigarete, i još ponešto. Ove pesme o SL. su najliričniji deo Stojanovićeve zbirke u kojem se vidi modernistički duh prožet erudicijom, vazdušastim Arijelom, ličnim iskustvom i poetikom mediteranizma, koji je jako blizak Jorgosu Moleskisu. Iako prepune romantičarskih motiva, (more, vetar, talasi), pesme o SL. su u potpunosti prečišćene od patetike, sladunjavosti, profanosti i patosa.
Suptilna ironija svakodnevnih situacija čini osnovni ton prvog dela zbirke Godine. U njima se Stojanović potpuno naslanja na narativnu tradiciju u kojoj dominira inteligentan humor, sažetost i jasnoća pesničkog jezika. Nepretenciozne, ali upečatljive pesme. „Trenutak za liriku", „Što mi smetaš", „Do poslednjeg daha" , „Stanje stvari".
Ipak, pesma koja anticipira možda osnovni i nepročitani sloj Stojanovićeve poezije, koji ujedno, i spaja SL. i četiri pesme o SL. i Godine jeste pesma „Mornar kupuje od Frine njen iznošeni hiton". U njoj se oseća rezignirani ton prolaznosti i zapitanosti... Zar ne vidiš/da sve odlazi/pa i mi?... koji komunicira sa lajtmotivom Stojanovićeve poezije – trenutkom. „Trenutak” se kod Stojanovića javlja skoro desetak puta u varijacijama: trenutak između dva talasa, trenutak koji služi kao primer, trenutak koji se grabi, trenutak kojim se hrani. U tom smislu, Saša Radojičić je u pravu kada, u svom pogovoru, kaže da je poezija Dragana Stojanovića „metafizika trenutka". Ili, savremena varijanta Horacijevog carpe diem.
[objavljeno: ]
