Izvor: Politika, 08.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iskaz o ljudskoj prolaznosti
Nova drama Biljane Srbljanović "Barbelo, o psima i deci" u režiji Dejana Mijača imala je proteklih dana praizvedbu na sceni "Ljuba Tadić" Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Barbelo je pojam kojim se u istoriji hrišćanstva označava prva emanaciju Boga, njegovo praporeklo, prauzrok, pranačelo, neki metafizički prostor iz kojeg potiče sve, pa i mi. U striktno religioznom smislu, na hebrejskom je Barbelo bog, na starogrčkom znači "prva misao", a najvažniji prevod je – materica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sveta.
Filmska i pozorišna glumica Ana Sofrenović u komadu "Barbelo, o psima i deci" tumači lik Milice. Rođena u mešovitoj srpsko-britanskoj porodici Ana Sofrenović pored uspešnog bavljenja glumom je potvrđena i kao pevačica, prevashodno džez i filmske muzike. Kao pevačica debitovala je sa naslovnom pesmom u filmu "Kaži zašto me ostavi". Sa suprugom Draganom Mićanovićem od 1999. godine živela je u Londonu. U Engleskoj je glumila u serijama "Ultimate Force", "The Vice" i u "Holby City"...
Premijera nove drama Biljane Srbljanović "Barbelo, o psima i deci" otvorila je mnoga pitanja. "Barbelo" je ispovedni tekst, veoma ženski. Koji je deo Vas ova predstava i uloga otvorila?
Novu dramu Biljane Srbljanović sam doživela na dosta čudan neuhvatljiv ali istovremeno i potresan način. Čitav komad je zapravo jedan iskaz o ljudskoj prolaznosti i osetljivosti ljudskog postojanja. Gde je pravi suštinski smisao života i zašto smo ili gde smo mi to duboko je pitanje koje se proteže kroz čitav komad. Barbelo je prostor odakle dolazimo i u koji se vraćamo. Mislim da ovaj komad nudi razna čitanja i verujem da će ga publika doživljavati na najrazličitije načine. Zadire duboko i ne nudi laka i efektna rešenja.
"Barbelo" je, po rečima reditelja Mijača, mala himna onima koji imaju hrabrosti da žive. Kakve asocijacije, razmišljanja budi u Vama?
Mislim da je pozorište u svojoj suštini veoma angažovano, samo je pitanje koliko su asocijacije na stvarnost u njemu direktne ili ne. Lično volim da igram u komadima koji nisu paralelni svet, koji nisu direktna kopija stvarnosti već se poigravaju asocijacijama na stvarnost u jednom indirektnom i nadasve poetičnom smislu. Volim kad pozorište pomogne da steknemo širu sliku, jer to je ono što je najteže u samoj stvarnosti.
Tokom karijere ostvarili ste niz kompleksnih scenskih ostvarenja. Koja predstava je, ipak, bila presudna?
Verujem da je predstava "Play" bila značajno istraživanje u mojoj dosadašnjoj karijeri. To jeste sasvim drugi način mišljenja o teatru. Način u koji duboko verujem i pozorište u kome čovek na sceni istupa iz sebe a ne skriven iz maske ili lika kojem daje život. Ne, u komadu "Play" smo se "poigravali" svojim ličnim postojanjem na sceni pažljivo vodeći računa da čitav proces ni u jednom trenutku ne postane sam sebi svrha već dobije krunu u predstavi, u igri pred drugima ali ne obavezno i za druge...
Imate potrebu da putujete, da se stvari stalno pomeraju. Usred bombardovanja, odlučili ste da odete u Englesku. I vratili se, posle izvesnog vremena u Beograd. Kakva su vaša iskustva?
Ne želim ni da poredim engleske i naše serije jer mislim da za to još nije došlo vreme, samo iz jednog razloga – pristupa. Na momente mi se čini da serije polako preuzimaju mesto naše kinematografije što nikako nije dobra vest. Novac je presudan kako za producente tako i za autore i glumce. Nadam se da će to u jednom trenutku značiti i kvalitet do koga treba stići. To jeste relativno nov "sport" kod nas i mislim da je šareniš u svakom smislu bolno prisutan. Ono što mi je drago jeste da kod nekih ljudi vidim želju da se napravi nešto novo i da apetiti i ambicije u tom smislu rastu. Treba dati vremena da se uspostave nova pravila. O repertoarima beogradskih pozorišta ne mislim mnogo toga dobrog. Ono što mi zapada za oko jeste da kad gledam snimke predstava od pre 30 godina, da nema razlike u tehničkom kvalitetu slike ne bih mogla da ocenim da li su igrane 1975. ili 2007. godine. Ono što je najveća razlika je estetika, dok u samoj igri i pristupu nema mnogo promena. I to nije dobro za jednu tako živu stvar kakvo je pozorište. Ali verujem da postoji generacija koja dolazi i koja će se bezobrazno oglušivati o svoju "školu" u onom dobrom i najzdravijem smislu. I tome se beskrajno radujem.
Smatrate da je jedina čovekova dužnost da bude srećan. Da li je to moguće i kako to postići u ovom vremenu tranzicije i turbulencije?
Beograd je počeo da prisvaja i dobre i loše stvari sa zapada. Jedna od stvari koja me veoma rastužuje ma koliko često koristila praktičnu stranu te iste stvari je uspostavljanje frenetične shopping mall kulture kod nas. Novi Beograd je postao izložba tržnih centara svih vrsta i veličina. To je tužno jer se gubi identitet malih lokalnih radnji koje su u sebi skrivale mnoge aspekte koji će nam beskrajno nedostajati u veoma bliskoj budućnosti. Da li sebe zamišljate kako lagano ćaskate sa mesarom u "Supermaksiju" u Delta sitiju koji kako vas vidi počinje da seče najbolje parče mesa jer već na pamet zna šta volite i šta najčešće baš tog dana u nedelji kupujete. Naravno danas se brzo živi i za to ćaskanje možda nema više ni vremena ali pitanje je šta zapravo dobijamo tom brzinom.
U jednom razgovoru sa ljudima koji su dugi niz godina živeli u Americi saznala je da je jedna od stvari koju Amerika ne može da prežali upravo uspostavljanje šoping kulture. Mnogi bi sve dali da to mogu da promene ali od toga realno nema ništa. Ono što mi se čini je da Beograd nije svestan kakvu šansu ima da izgradi sebe drugačijim od drugih i bude u prednosti nad mnogim svetskim gradovima koji dele sličnu sudbinu Amerike i imaju svest da je za neke promene kasno jer su stvari suviše daleko odmakle u smeru koji im sve manje odgovara. Čini mi se da često ne verujemo u sebe i moram priznati da tu rečenicu najčešće čujem od stranaca koji posete naš grad. Nakon što se obraduju mnogim aspektima Beograda koji pripadaju samo njemu, ugledaju ono što naravno beskrajno liči na ono što postoji isto tako i u stotinama drugih gradova i kažu: "Vi zaista niste svesni kakvu šansu imate , već koliko vidimo srljate da svoj život upriličite da liči što više na naš koji se i nama samima sve manje sviđa. Imate šta da ponudite, što je drugačije i što vredi. Ako to razvijete, mi ćemo onda vama dolaziti u velikom broju privučeni onim što nemamo kod kuće".
[objavljeno: ]
