Izvor: Večernje novosti, 02.Okt.2012, 15:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Inženjeru san da dobije posao na Železnici
VOZOVI su kao ljudi, svaki grabi ka svom cilju. Nekada je to putovanje mirno, a nekada voz, baš kao i čovek, zastane pred preprekom. Tako Užičanin Dušan Jeremić (30), diplomirani saobraćajni inženjer (železnički smer) razmišlja o vozovima, ali i o sebi. Vozovi su njegova velika ljubav, ali nažalost, još uvek ne i profesija, za koju se i školovao. Četiri godine čeka posao. Javlja se na konkurse, ali znanje, ljubav i odlične ocene na fakultetu nisu dovoljna „ulaznica“ za naša >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << dva najveća saobraćajna sistema. - Ali ne gubim nadu - kaže Dušan. Na Železničkoj stanici u Beogradu, nekada jednoj od najvažnijih evropskih raskrsnica, gde razgovaramo, „iz glave“ ređa imena svih 46 stanica i 53 stajališta na putu do Bara. Dok bez greške nabraja imena 234 mosta preko kojih svakodnevno prolaze lokomotive, vagoneti i ljudi, Dušan govori o svojoj posvećenosti vozovima: DOŽIVEO I SUDAR NA PRUZI VRAĆAJUĆI se iz Beograda u Užice, Dušan je nedaleko od stanice Gradac kod Valjeva doživeo udes putničkog i teretnog voza. Zadobio je posekotine na čelu. - Sedeo sam u kupeu i shvatio da mašinovođa ne zaustavlja voz na predviđenom mestu - kaže Dušan. - Uređaj ga je zaustavio, ali bilo je kasno, jer nam se teretni voz opasno približavao... Dušan nije želeo da traži odštetu kao što su to učinili drugi putnici. Roditeljima je skromno rekao: Kako da tražim novac od firme u kojoj ću jednog dana da radim? - Moja prva igračka bio je vozić, na prvim crtežima lokomotive i pruga. Bio sam mali kada sam sa bakom odlazio na užičku železničku stanicu i satima posmatrao vozove koji su dolazili i odlazili i slušao prodoran pisak lokomotiva. Već tada sam znao da će mi železnica biti - zanimanje. Kao učenik užičke gimnazije, uz petice koje je ređao, usavršavao je znanja o prugama i vozovima. Svaki slobodan sastav bio je na temu vozova, oni su bili i na njegovim školskim crtežima. Priča iz života bila je priča o vozovima... Znao je red vožnje „u sekund“. Tačno je mogao da odredi gde se koji voz nalazi. Upoznali su ga svi železničari. Ponekad je mogao besplatno da putuje i posećuje druge stanice. Svaku subotu odlazio je u Požegu, u kojoj se tek otvaralo odeljenje Železničkog muzeja sa starim lokomotivama, vagonima, stanicama, skretnicama. Kako ulaz nije bio dozvoljen posetiocima, preskakao je ogradu da bi sate provodio gledajući i diveći se moćnim eksponatima. - U telekomandnom centru u Makišu, pored ogromnih svetlucavih tabli sa milion signala, shvatio sam da želim da se bavim organizacijom upravljanja železnicom - govori Dušan. Čitao je stručnu literaturu, istraživao upravljanje signalno-sigurnosnih uređaja, noćima crtao šeme sa signalizacijom, upravljački sistem, osmišljavao kartu železnice. Vozovima je prešao desetine hiljada kilometara. Dušanovi roditelji, majka Zorica, učitelj i otac Miloje, nastavnik matematike u Osnovnoj školi „Nada Matić“ u Užicu, rano su prepoznali tu opčinjenost i posvećenost i sa puno ljubavi ga podržali i kada je upisivao Saobraćajni fakultet u Beogradu. Zahvaljujući profesoru Milanu Markoviću, Dušan je posle završetka fakulteta bio na usavršavanju u Švedskoj. Njegovu analizu jedne od najfrekventnijih stanica Mjolbu, u kojoj se ukrštaju na stotine vozova, švedski stručnjaci su nagradili najvišim ocenama, nudeći mu posao. - Vratio sam se u Srbiju jer ovde pripadam. Žao mi je što moje znanje i posvećenost nisu dovoljni za posao. Ali gotovo svakodnevno dolazim na železničku stanicu i proveravam kako funkcionišu naše pruge!
Nastavak na Večernje novosti...
